Da li će zamračenje prosvetliti medijske reforme?

Jedan od razloga zbog kog je finansiranje medijskih programa od javnog interesa nedovoljno, jeste i to što značajan deo novca odlazi na nepotrebna oglašavanja javnog sektora, kojima se u stvari plaća naklonost medija, kaže programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić.

Izvor: www.vranjske.co.rs

Tekst je sastavni deo dvanaestog broja biltena rEUformator - informatora o poglavljima 23 i 24.

Prolog

Slučaj „Vranjskih” sa kraja septembra 2017. na samom početku bio je sličan slučajevima mnogih drugih, naročito lokalnih medija u Srbiji. Usled niza okolnosti i angažovanja mnogih pojedinaca i organizacija zadobio je, međutim, mnogo više pažnje. Razloga za to je više. Pre svega, osnivač ovih lokalnih novina Vukašin Obradović dobro je poznat u celoj zemlji, budući da je dugo vremena bio i predsednik NUNS-a. Drugo, on je povukao radikalan potez, koji je privukao pažnju i onih koje ova tema manje zanima - najavio je gašenje novina, nakratko je nestao internet portal, a uz to je on započeo i štrajk glađu, koji je, srećom, ubrzo prekinuo po savetu lekara. Čini se da je reakciju nekoliko stotina medija i nevladinih organizacija, kao i novinarskih i medijskih udruženja izazvalo i to što se u isto vreme dogodilo još nekoliko napada na medije ili novinare, koji iz raznih razloga nisu po volji vlastima. Ova grupa je organizovala nekoliko akcija, među kojima je najvidljivija bila zamračenje/zacrnjenje naslovnih stranica brojnih medija, pod nazivom „Stop medijskom mrakuˮ. Bez obzira na konkretan povod i dalja dešavanja, slučaj može poslužiti za razmatranje širih problema. Uz to, povezan je sa reformama koje Srbija treba da sprovede u okviru Poglavlja 23 evropskih integracija.

Da li je „krivoˮ projektno finansiranje?

Cilj medijske reforme, o kojoj se govori i u okviru Poglavlja 23 evropskih integracija, svakako nije bio da se ugase mediji koji imaju kritički odnos prema vlastima i otvaraju teme od javnog interesa. I obrnuto, cilj nije bio da se apologetski odnos prema vlasti u medijima koje je vlast finansirala direktnim subvencijama zameni plaćanjem slične propagande, formalno obavijene u projektno finansiranje. Naprotiv, u koncepciji koja je promovisana setom medijskih zakona iz 2014, čije se sprovođenje prati i u okviru Poglavlja 23, kao i Medijskom strategijom za period 2011-2016, bilo je planirano da se profesionalizam i istraživaštvo u medijima neguju i jačaju, kako na centralnom, tako i na lokalnom nivou. Tome je, između ostalog, trebalo da posluži finansiranje medijskih programa koji doprinose ostvarivanju javnog interesa, umesto finasiranja medija kao takvih. Jasno je da bi u takvom okruženju i mediji koji pokreću pitanja borbe protiv korupcije, što su nesumnjivo teme od javnog interesa, trebalo da prođu bolje nego u klasičnom finansiranju medija, koji lako mogu da potpadnu pod uticaj onoga ko deli novac.

Da proklamovane namere neće tako lako biti realizovane, moglo se naslutiti još u ranoj fazi. Zakon nije obezbedio garantovani nivo (su)finansiranja medijskih programa iz centralnog i lokalnih budžeta (npr. u vidu minimalnog procenta izdvajanja u odnosu na ukupan budžet, kakav postoji kada je reč o finansiranju političkih subjekata i izbornih kampanja). Odsustvo takvog pravila je omogućilo manipulacije - tamo gde vlast nije zadovoljna medijima, ona jednostavno ne izdvoji novac u budžetu za ovu namenu i mediji koji se nadaju ovom vidu podrške ostanu „kratkih rukavaˮ. Pored toga, način odlučivanja o projektnom finansiranju ne pruža dovoljno garancija da će ono biti izvršeno potpuno objektivno, a nema ni odredaba koje bi obezbedile da se ravnomerno finansira ostvarivanje raznih Zakonom definisanih javnih interesa. Nekadašni protivnici medijske reforme danas kažu da su oni koji se sada najviše žale nekada najviše podržavali reformu. Ko god da je kriv što stvari nisu ispale kako treba, čini se da bi bilo nepošteno reći da je stanje gore nego što je bilo po starom načinu finansiranja. Ako ništa drugo, za dodelu projekata se sada mora dati neko obrazloženje, postoje nekakvi kriterijumi, pa eventualna prevara postaje znatno očiglednija, čak i onda kada je izvedena legalno, što, čini se, nije uvek slučaj.

„Vranjskeˮ - šta ko kaže?

„Vranjskeˮ su list koji je hrabro otvarao teme iz oblasti korupcije i koji je to činio dobro, ukazujući i na pojedinačne slučajeve i na sistemske probleme. Pošto takvih medija u Srbiji svakako nema na pretek, vest o tome da je ovaj nedeljnik prestao da izlazi loša je za borbu protiv korupcije, jer je izvesno da do gašenja nije došlo usled pojave konkurentskih medija koji su boljih ili makar sličnih kvaliteta.

U reakcijama NUNS-a i NDNV-a ocenili su da je gašenje ovih novina „direktna posledica dugotrajnih političkih pritisaka na medijske slobode i zastrašujuća vest za medijske profesionalceˮ. Dalje, takođe, kažu da su „mediji koji nisu pod kontrolom vlasti izloženi konstantnim pritiscima, pretnjama, kampanjama, ucenama, iscrpljujućim posetama raznih inspekcija, začuđujućim sudskim odlukama koje su u suprotnosti sa konceptom medijskih sloboda i praksom Evropskog suda za ljudska prava u Strazburuˮ i da im je „skoro u potpunosti onemogućen pristup novcu građana namenjenom javnom interesu u sferi javnog informisanjaˮ. „Posebno su na udaru lokalni mediji, koji su izloženi samovolji lokalnih političkih kabadahija i koji imaju veoma ograničeno i siromašno tržište, a i ono je u velikoj meri zavisno od vlasti.ˮ

U veoma brzoj, prvoj reakciji iz vrha Vlade Srbije (docnije ih je bilo još nekoliko sa ministarskog nivoa) govori se o tome da se „mediji finansiraju po takozvanom projektnom principu, odnosno preko konkursa koji organizuju državne institucije, međunarodne organizacije i donatori koji se bave podrškom rada medijaˮ, da je Vlada Republike Srbije, putem konkursa koje je organizovalo Ministarstvo kulture i informisanja za sufinansiranje sadržaja, od 2014. do danas podržala nedeljnik „Vranjskeˮ sa ukupno 4.475.959 dinara, da „nedeljnik ’Vranjske’ ni po jednom osnovu ne može biti okarakterisan kao medij koji je na bilo koji način diskriminisan od strane konkursnih komisija Ministarstva kulture i informisanja i Vlade Republike Srbije, čak naprotivˮ, da je iz budžeta Vranja u istom periodu novinskom izdavačkom preduzeću „Vranjskeˮ isplaćen iznos od 9.026.808 dinara po različitim osnovama, te da se ne radi o gušenju slobode medija. Pored toga, u saopštenju Vlade kaže se i da „Vranjskeˮ bespravno koriste prostorije Fonda PIO, ali da „je Vlada Republike Srbije sve ove godine nalazila način da izađe u susret ’Vranjskim’ i prevaziđe i te problemeˮ.

Rasprava na osnovu činjenica

U raspravama o slobodi medija često ima viška ličnih ocena i utisaka, a manje nego što je potrebno činjenica. To ne znači da su utisci i ocene pogrešni, ali je na osnovu njih teže nešto preduzeti ili zahtevati od nekoga da reši problem. Na stranu to što je sam koncept „slobode medijaˮ nejednako shvaćen u javnom životu. Zbog toga je veoma dobro što je makar u jednom trenutku debata krenula od činjenica. Nažalost, nije se nastavilo tim putem. Naime, pošto je kao jedan od vidova pritisaka na „Vranjskeˮ navedena nedovoljna dostupnost sredstava za realizaciju programa od javnog interesa, dobro je da je Vlada izašla sa podacima o visini dodeljenih sredstava. Međutim, to nije dovoljan podatak. Jednako je bilo važno da Vlada izađe i sa drugim podacima, koji bi pokazali da li se jednako postupa u jednakim slučajevima. Drugim rečima, da li su mediji u praksi u jednakoj meri podvrgnuti kontroli inspekcijskih organa; da li javni funkcioneri i državni organi u jednakoj meri omogućavaju pristup traženim podacima; da li se prema medijima jednako postupa prilikom naplate javnih prihoda; da li se državni organi i javna preduzeća oglašavaju bez diskriminacije i u medijima koji su kritični prema vlastima; da li dobijaju neki drugi vid državne pomoći i slično.

Još jedan problem je što se dodela novca za finansiranje medija tretira kao da je reč o pomoći. Naime, projektno finansiranje po Zakonu nije i nikako ne bi ni smelo da bude „finansiranje medijaˮ, već finansiranje programa od javnog interesa. Da li su novine diskriminisane na konkursima, može se zaključivati samo na osnovu analize podataka o odlučivanju na konkursu - da li su sredstva dodeljena najboljim projektima, koji su ispunjavali sve uslove. Sudeći po objavljenim informacijama, postoji sudski spor u jednom takvom slučaju, koji se odnosi na konkurs za dodelu sredstava iz budžeta Grada Vranja.

Ima li koristi od EU integracija?

U okviru Poglavlja 23, u podoblasti „osnovnih pravaˮ, planirane su i aktivnosti koje bi trebalo da pomognu položaj medija i ostvarivanje njihove uloge. Među njima, aktivnost 3.5.2. predviđa „sagledavanje i izmenu i dopunu legislative i institucionalnog okvira za zaštitu slobode medija implementacijom strategije o medijima u pogledu prikladnog regulisanja državnog finansiranja i okončavanje kontrole medija od strane državeˮ. Iza ovako defiisanog teksta u akcionom planu Vlade Srbije (koji očigledno nije dovoljno dobro preveden sa engleskog jezika), navodi se i da treba „preduzeti hitne mere da se zaustave pretnje i nasilje nad novinarima, kao i curenje informacija o tekućim ili planiranim krivičnim istragamaˮ.

U vezi sa ovim, planirano je da se primenjuje i nadzire primena seta medijskih zakona (počev od 2015). Prema oceni vladinog Saveta za praćenje primene AP23, ova se aktivnost „uspešno realizujeˮ. Kao dokaz za to se navode tromesečni izveštaji, koje Ministarstvo kulture i informisanja redovno podnosi Skupštini. Drugi pokazatelj su konferencije i skupovi održani na ovu temu, a na kojima su učestvovali predstavnici Ministarsva kulture i informisanja. Dalje se navode novi Pravilnik o sufinansiranju, koji je Ministarstvo donelo 2016, a zatim izmenilo 2017, te Predlog uredbe o finansiranju javnih medijskih servisa iz budžeta Republike Srbije u 2016. godini, kоја је usvojena na sednici Vlade 14. januara 2016. godine.

Druga aktivnost kojoj je posvećena pažnja je „3.5.2.2. Temeljna analiza efekata Strategije razvoja sistema javnog informisanja (2011-2016) u cilju:

• identifikacije osnovnih prepreka njenom sprovođenju;

• utvrđivanja strateških ciljeva koji će biti razvijeni u novoj Strategiji;

• izrade preporuka za prevazilaženje utvrđenih prepreka za njeno sprovođenje.ˮ

Prema izveštaju o sprovođenju AP23, aktivnost nije realizovana (rok istekao 2016), a kao razlog se navodi postupanje Vlade u tehničkom mandatu, zbog čega, navodno, nije bilo moguće formirati timove koji bi radili na izradi nove strategije. Inače, ne postoji pravna prepreka da se i u doba tehničke vlade radi na strateškim aktima, ali bi njihovo usvajanje moralo da sačeka vladu u punom mandatu. Predstavnici Ministarstva su, kako se kaže u izveštaju, učestvovali u radu brojnih konferencija i drugih skupova. Oni su „dostavili izveštajeˮ sa stručnih skupova i relevantnih konferencija, koji će se koristiti u izradi nove strategije. Ovi izveštaji sadrže niz preporuka za prevazilaženje identifikovanih nedostataka.

Kako nije urađena prethodna aktivnost, nije ni ona koja logički sledi: „3.5.2.3. Izraditi novu višegodišnju Strategiju razvoja sistema javnog informisanja u skladu sa preporukama analize, u cilju obezbeđenja njene pune primene, sa naročitim osvrtom na:

• dalje jačanje transparentnosti vlasništva nad medijima;

• dalje praćenje efekata privatizacije medija;

• sprečavanje kontrole medija na osnovu prekomerne zavisnosti od državnog oglašavanja;

• osnaživanje medijskog pluralizma;

• jačanje medijske pismenosti;

• jačanje samoregulacije.ˮ

Radna grupa je formirana u leto 2017. i još nije izvesno šta će sve biti predmet njenog rada.

Među izvorima informacija koje će biti uzete u obzir pominju se i preporuke konferencije „U susret savremenoj medijskoj politici u Srbijiˮ, koja je održana novembra 2016. Tu su se čule veoma korisne sugestije o tome da pristup ispunjenju obaveza u pregovorima sa EU treba bude integrisan (poglavlja 10, 5, 8, 23, 28 i 32), da treba da postoji bolja saradnja među organima vlasti na svim nivoima, kao i da treba da postoji kontrola državne pomoći. Preporučuje se uređivanje pojedinih pitanja javnih nabavki i donošenje „novog zakona kojim bi se uredila oblast javnog oglašavanja na principima transparentnosti, objektivnosti i nediskriminacijeˮ. Takođe, govori se o potrebi da se unapredi pravni okvir za projektno finansiranje.

Na sličnom tragu su i preporuke koje je nedavno predstavila organizacija Transparentnost Srbija, otvorivši raspravu na temu državnog oglašavanja u medijima, koje nije ni potpuno ni dosledno uređeno. Jedan od razloga zbog kog je finansiranje medijskih programa od javnog interesa nedovoljno, jeste i to što značajan deo novca odlazi na nepotrebna oglašavanja javnog sektora, kojima se, u stvari, plaća naklonost medija. Sasvim je moguće da Medijska strategija neće biti prvi dokument koji bi mogao da posluži kao osnova za rešavanje ovog problema. Za poslednji kvartal 2017, prema nekoliko strateških dokumenata, planirane su izmene i dopune Zakona o javnim nabavkama radi usaglašavanja sa EU standardima. Te izmene će biti dobra prilika da se i norme o oglašavanju učine smislenijim, a prostor za zloupotrebe smanji.