Ovaj tekst je sastavni deo trećeg broja Informatora o poglavljima 23 i 24 rEUformator.
Sloboda medija u Srbiji je veoma krhka kategorija, a za medije se vežu mnogobrojni problemi za koje, u ovom trenutku, nema odgovarajućih rešenja
Loša situacija sa medijima u Srbiji
Izveštaj za Srbiju Evropske komisije za 2015. najviše pažnje posvetio je delu koji se bavi medijma, što nije bilo nimalo slučajno. Dok je u većini drugih oblasti konstatovan manji ili veći napredak Srbije, u odeljku „Sloboda izražavanja“ se konstatuje da „nije ostvaren nikakav napredak prošle godine“. Evropska komisija u navedenom odeljku ističe:
Opšte okruženje ne doprinosi punom ostvarivanju slobode izražavanja. Prilikom rešavanja nedostataka koji su ovde predstavljeni, u narednoj godini Srbija naročito treba da:
- stvori podsticajno okruženje u kome se neometano može ostvarivati sloboda izražavanja; treba reagovati i javno osuđivati pretnje, fizičke napade i slučajeve pozivanja na nasilje protiv novinara i blogera;
- završi proces privatizacije medija u vlasništvu države i opština;
- ojača nezavisnost Regulatornog tela za elektronske medije kako bi bolje podržala uređivačka nezavisnost u medijima;
- obezbedi odgovarajuće finansiranje javnog radiodifuznog servisa i obezbedi uređivačku nezavisnost“.
Izveštaj takođe ističe problem nejasnog vlasništva i neregulisanog finansiranja medija, tajnih i otvorenih političkih i ekonomskih uticaja na medije i preusmeravanje novca favorizovanim medijima iz različitih državnih izvora. Takođe, oglašavanje se koristi kao sredstvo neformalnog pritiska na uređivačku politiku, a još uvek nije jasno kakve će biti posledice uvođenja finansiranja sadržaja od javnog interesa zasnovanog na projektima nakon privatizacije i da li će ovaj metod koristiti svi drugi državni akteri koji finansiraju medije.
Oglašavanju se posvećuje pažnja u poglavlju 10 - „Informaciono društvo i mediji“, gde se od Srbije traži da u narednoj godini „razradi i obezbedi sveobuhvatnu regulativu o oglašavanju“. U ovom poglavlju se konstatuje da REM (ranije RRA) ne ispunjava obavezu nadzora nad reemitovanim audio-vizuelnim medijskim sardžajima kada je reč o kablovskim operaterima, koji redovno prekidaju lokalne oglasne poruke.
Akcioni plan za poglavlje 23 - mere za poboljšanje situacije u medijima
U finalnoj verziji Akcionog plana za poglavlje 23, mediji su našli svoje mesto u okviru potpoglavlja „Osnova prava“. Svakako najbitnija preporuka iz Akcionog plana koja se tiče medija je preporuka broj 3.5.2, koja glasi:
„Sagledavanje i izmena i dopuna legislative i institucionalnog okvira za zaštitu slobode medija implementacijom strategije o medijima u pogledu prikladnog regulisanja državnog finansiranja i okončavanje kontrole medija od strane države. Preduzeti hitne mere da se zaustave pretnje i nasilje nad novinarima kao i curenje informacija o tekućim ili planiranim krivičnim istragama“ .
O značaju ove preporuke govori činjenica da je za njeno ispunjenje predviđeno čak trideset aktivnosti u Akcionom planu. Kao što se može videti iz teksta preporuke, o oglašavanju ne govori izričito, već samo uopšteno o „državnom finansiranju“. Ovo je posledica činjenice da je skrining obavljen pre nego što je dovršena normativna reforma medijskih propisa. Međutim, u pojedinačnim aktivnostima mogu se pronaći i one koje se odnose na oglašavanje.
Tako se u okviru aktivnosti 3.5.2.3. planira da, baš ovih dana (u poslednjem kvartalu 2015. godine), Ministarstvo kulture i informisanja izradi novu višegodišnju Strategiju razvoja sistema javnog informisanja. Ta Strategija treba da, između ostalog, obezbedi „sprečavanje kontrole medija na osnovu prekomerne zavisnosti od državnog oglašavanja“.
Aktivnosti predviđene za ispunjenje preporuke 3.5.2. su, u najmanju ruku, čudne. Kada se uzme u obzir da je Akcioni plan pisan u doba kada su problemi uticaja na medije kroz državno oglašavanje već bili dobro poznati (primera radi, iz prethodne Medijske strategije i izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije), i kada su medijski zakoni već bili usvojeni, neverovatno je da se za rešavanje problema koriste tako slabi mehanizmi. Primerenije bi bilo da su u merama navođeni konkretni zakoni koje treba dopuniti/izmeniti i opisati cilj koji će se postići tim izmenama (na primer, Zakon o javnim nabavkama ili Zakon o oglašavanju).
Za utehu od ovako slabih mera može da posluži jedino to što se kao jedan od pokazatelja uspešnosti u Akcionom planu navode i „primenjene preporuke Saveta za borbu protiv korupcije“, kao i to da u 2017. godini treba da se smanji udeo oglašavanja iz državnog budžeta sa 25% na 10%. Međutim, ovde je odabran neprecizan termin, što će omogućiti različite interpretacije i manipulaciju kod ocene uspešnosti. Naime, udeo prihoda medija od oglašavanja koji potiče iz državnog budžeta sasvim sigurno ni sada nije 25%, već je daleko niži. Taj visok postotak se možda postiže kada se zaračunaju i prihodi od oglašavanja preduzeća u državnom vlasništvu (uključujući i ona koja posluju sa konkurencijom). Zbog toga postoji opasnost da evaluacija proglasi da je cilj ostvaren, i pre nego što je bilo koja aktivnost i započeta!
Zakon o oglašavanju - umesto rešenja novi problemi
Transparentnost - Srbija nedavno je upozorila da problemi u vezi sa političkim i drugim skrivenim uticajima na medije ne mogu biti valjano rešeni, dok državno i političko oglašavanje u medijima ne bude uređeno na dosledan i sveobuhvatan način . Pojedina pravila koja uređuju ovu materiju postoje u medijskim zakonima iz 2014, Zakonu o javnim nabavkama iz 2012. i još uvek važećem, Zakonu o oglašavanju iz 2005. Medijska strategija iz 2011. godine (koja bi trebalo uskoro da se zameni novom), predviđa i neka konkretna rešenja kao pomoć medijima - primera radi, da se oglašavanje državnih organa vrši bez posredničkih agencija.
Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija je radilo na pripremi Zakona o oglašavanju, ali je njihov stav bio da ovaj zakon ne bi trebalo da se bavi nekomercijalnim oglašavanjem. Iako je ovo Ministarstvo pravovremeno imalo prilike da čuje i drugačije stavove, krajnji ishod obeshrabruje - primedbe iznete na javnoj raspravi o ovom zakonu nisu primedbe prihvaćene, niti je odbijanje tih primedbi valjano obrazloženo, tako da se u Narodnoj skupštini u novembru 2015. našao loš predlog Zakona o oglašavanju. S obzirom na to da je potrebno suštinski izmeniti njegov koncept, malo je verovatno da će to biti učinjeno kroz intervencije narodnih poslanika u završnoj fazi zakonodavnog postupka. Zbog toga je važno sada pokrenuti ovu temu, i ukloniti rešenja koja nanose dodatnu štetu, a trajni lek pronaći kroz predstojeće izmene Zakona o javnim nabavkama (planirane za 2016. godinu).
Predlog Zakona o oglašavanju uređuje samo komercijalno oglašavanje, a u pogledu državnog i političkog zadržava na snazi norme starog Zakona o oglašavanju (iz 2005. godine), koje su se u praksi pokazale kao nedovoljne. Da stvar bude ozbiljnija, ukoliko bude usvojen aktuelni predlog zakona, ne bi postojao pravni osnov da se na državno i političko oglašavanje primene opšta načela oglašavanja (iz članova 6-20), kao što su zabrana diskriminacije, izazivanja mržnje, zloupotreba odnosa zavisnosti, nepristojne poruke, izazivanje straha i agresivnosti kod maloletnika itd, kao i zabrana diskriminacije oglašivača od strane medija. Naime, „selidba“ normi o državnom oglašavanju iz „normalnih članova“ u prelazne odredbe, onemogućava primenu ovih načela.
Kod državnog oglašavanja prvi je problem diskrecija kod odlučivanja o tome hoće li oglašavanja uopšte biti, a zatim koliko i kakvog. Tako je nedavno, povodom jedne političko-medijsko-policijske afere otvoreno pitanje oglašavanja jednog grada u medijima. Iako su mnoge stvari u tom slučaju pravno sporne i daleko od razrešenja jedna, na žalost, nije - grad je imao zakonsku mogućnost da koliko god želi budžetskih sredstava utroši na besmisleno reklamiranje, ako je sve „pokriveno“ odlukama organa lokalne samouprave.
Zakon o javnim nabavkama predviđa trostruki režim nabavki usluga oglašavanja. Na osnovu člana 7. st. 1. tačka 10) tog Zakona, on se uopšte ne primenjuje na „kupovinu, razvoj produkciju ili koprodukciju radio i televizijskog programa ili vremena za emitovanje programa“. Time je praktično izuzeta iz primene ovog zakona nabavka usluga oglašavanja na TV i radio stanicama. Na osnovu tačke 6) istog člana i stava Zakona, javnim nabavkama se ne smatraju ni one koje se sprovode „radi dalje prodaje“ (pod određenim uslovima). Time su iz režima javnih nabavki izuzete one koje vrše naručioci koji pružaju usluge na tržištu a u vezi sa prodajom svojih roba ili usluga. S druge strane, moraju se sprovoditi nabavke za druge vidove oglašavanja naručilaca (organa vlasti), to jest za njihovo oglašavanje u štampanim medijima, na javnim površinama (npr. bilbordi), na internetu i drugo. Takvo rešenje je očigledno nedosledno.
Posebno pitanje u vezi sa oglašavanjem organa vlasti, a koje je u vezi i sa finansiranjem političkih subjekata, jeste oglašavanje ili vođenje kampanja koje se vrši u doba neposredno pred izbore. Iako formalno promocije i oglasi organa vlasti nisu u vezi sa vođenjem izborne kampanje, one su veoma pogodne za zloupotrebe i često se koriste za ostvarenje skrivenih ciljeva. Kao primer se mogu navesti brojni slučajevi distribucije opštinskog glasila koje se besplatno distribuira biračima upravo u doba izborne kampanje, uz navođenja rezultata rada aktuelnih čelnika ili plaćanje posebnih podlistaka u novinama o trošku organa vlasti sa istim sadržajem.
Srbiju očekuju izbori već u prvoj polovini 2016. godine. Svaka nova garnitura vladalaca, mnogo više „unapređuje“ metode promocije svojih prethodnika, nego što ih ukida. Stoga je očigledno da će „slučajni“ propust zakonodavca da ovu oblast detaljnije uredi, nedovoljan pritisak od strane evropske administracije, nedovoljno znanje građana o razmerama problema i kontroverzni interesi samih medija da tu temu pokrenu rezultirati u još jednoj propuštenoj šansi da se prekine lanac kupovine medijskog uticaja novcem građana.
Nemanja Nenadić, Transparentnost Srbija
