Prvi nacrt revidiranog Akcionog plana za Poglavlje 23, u vezi sa antidiskriminatornom politikom, ne sadrži preporuke CEDAW Komiteta koje je Srbija dobila u martu ove godine, iako bi to bilo očekivano. Iznenađujuće, ni novi Akcioni plan za primenu Strategije za rodnu ravnopravnost, u planiranim aktivnostima, budžetskim sredstvima i indikatorima za procenu efekata, ne integriše ove preporuke u dovoljnoj meri. Šta to govori o "posvećenosti i ozbiljnosti" državnih aktera, piše Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra.
Tekst je sastavni deo 19. broja biltena rEUformator - informatora o poglavljima 23 i 24.
U ovom tekstu namera je da se ukaže na nedostatak usklađenosti državne politike u oblasti rodne ravnopravnosti sa obavezama iz međunarodnih ugovora, što se ogleda i uprvom nacrtu revidiranog Akcionog plana (AP) za Poglavlje 23 - Pravosuđe i osnovna prava.
Jedan od pokazatelja ostvarenih uticaja u vezi sa preporukom koja se bavi načelom nediskriminacije i osetljivim društvenim grupama je napredak Srbije dokumentovan u Zaključnim zapažanjima Komiteta Ujedinjenih nacija za eliminaciju
diskriminacije žena (CEDAW).
Imajući u vidu da je Srbija dobila nova Zaključna zapažanja CEDAW Komiteta 8. marta 2019. godine, bilo je očekivano da se preporuke ovog međunarodnog tela integrišu u revidirani Akcioni plan. Međutim, to se nije desilo.
Istovremeno, i novi Akcioni plan za primenu Strategije za rodnu ravnopravnost za period 2019-2020. godine, koji predstavlja jednu od aktivnosti u AP za Poglavlje 23, a čija je javna rasprava upravo završena, nedovoljno integriše preporuke CEDAW u plan mera i aktivnosti.
“Opredeljenost punom sprovođenju preporuka”
Iako je Kancelarija za ljudska i manjinska prava u seriji vesti o pripremama i procesu predstavljanja Četvrtog periodičnog izveštaja Republike Srbije o primeni Konvencije o eliminaciji svih oblika dikriminacije žena, isticala “posvećenost i ozbiljnost”, “opredeljenost punom sprovođenju preporuka”, kao i to da je “Srbija postigla značajne rezultate kada je u pitanju unapređenje položaja žena”, odnosno da je “u potpunosti ispunjeno 71 odsto preporuka” i da se “radi intenzivno na sprovođenju ostalih preporuka”, nova Zaključna zapažanja CEDAW Komiteta to nisu potvrdila. Kancelarija je izvestila i da “Vlada Srbije pridaje veliki značaj dobijenim preporukama i da je cilj da one budu realizovane u naredne četiri godine.”
Najpre, Srbija nije ostvarila 71 posto prethodnih preporuka CEDAW Komiteta (mada je nejasno ko je i kako napravio ovu procenu). Naprotiv, Komitet je 2019. u celosti ponovio sve prethodne preporuke u četiri oblasti:privremene posebne mere, diskriminatorni rodni stereotipi, zapošljavanje i zdravlje žena. Istovremeno, Srbija nije dobila samo 28 novih preporuka, kao što navodi direktorka Kancelarije za ljudska i manjinska prava, a nije ni tačno da “nema ozbiljnih zamerki za aktivnosti Srbije u toj oblasti”, kako je istaknuto na sastanku Vlade. Pregledom dokumenta lako je ustanoviti da je dobijeno najmanje 77 preporuka u 24 oblasti (od kojih su neke složene i sadrže veći broj posebnih preporuka). Ipak, tačna je konstatacija da bi trebalo “uspostaviti konsenzus o načinu merenja napretka u sprovođenju preporuka”.
Mada je angažovanje Kancelarije za ljudska i manjinska prava u ovoj oblasti bilo značajno, Komitet je naglasio ključnu ulogu zakonodavne vlasti u osiguravanju potpunog sprovođenja Konvencije i pozivao Narodnu skupštinu da preduzme neophodne korake u vezi sa sprovođenjem novih Zaključnih zapažanja. Da li bi trebalo reći da Narodna skupština u plenumu, ali ni Odbor za ljudska i manjinska prava i rodnu ravnopravnost, nisu razmatrali ni Četvrti izveštaj Srbije, niti nova Zaključna zapažanja CEDAW Komiteta, što bolje odražava stvarnu prirodu “posvećenosti i ozbiljnosti”, kao i “opredeljenosti punom sprovođenju” međunarodnih obaveza.
Neintegrisane preporuke
Šta je preporučio CEDAW Komitet, a što se moralo naći i u sadržaju prvog nacrta revidiranog AP za Poglavlje 23? Ako izuzmemo preporuke koje se odnose na konkretne oblasti (kao što je zapošljavanje, zdravlje, obrazovanje), koje bi trebalo smestiti u odgovarajuća poglavlja, pažnju ćemo usmeriti na preporuke o vidljivosti Konvencije, zakonodavnom okviru i definiciji diskriminacije, ulozi pravosuđa i pristupu pravnoj pomoći, nacionalnim mehanizmima za unapređivanje položaja žena i nezavisnim institucijama za zaštitu ljudskih prava, privremenim posebnim merama i preporuke u vezi sa ženama iz osetljivih društvenih grupa. Sve navedene teme su relevantne za Poglavlje 23 - Pravosuđe i osnovna prava.
Komitet ističe važnost vidljivosti Konvencije, Opcionog protokola i Opštih preporuka i poziva da se osigura njihovo stalno praćenje i procena uticaja, da se preduzmu sve mere protiv antirodnog diskursa i njegovog negativnog uticaja na dostignuća države, da se podigne svest žena, uključujući i žene iz marginalizovanih društvenih grupa, o njihovim pravima. Država se podseća na važnost usvajanja novih antidiskriminacionih zakona (koji su u zastoju od 2016. godine), kao i na to da se obezbede dovoljna budžetska sredstva za redovno praćenje i procenu njihovog uticaja.
Komitet traži da se preispitaju odredbe Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, Zakona o sprečavanju nasilja u porodici i Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti, s ciljem da se žrtvama svih oblika rodne diskriminacije omogući pristup besplatnoj pravnoj pomoći, kao i da se različitim akterima, uključujući organizacije civilnog društva i univerzitete, omogući da je pružaju. Preporučuje se da sistem državne pomoći podrazumeva odgovarajuće ljudske i finansijske resurse, kako bi se ispratili efekti primene Zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Komitet traži da se osnaže znanja sudija, tužilaca i advokata o Konvenciji, kako bi je oni direktno primenjivali u sudskim postupcima.
Kada je reč o nacionalnim mehanizmima za unapređenje položaja žena i rodne ravnopravnosti, preporučuje se jačanje njihovih mandata i nezavisnosti, finalizovanje uspostavljanja mehanizama na lokalnom nivou, kao i da se obezbede odgovarajući ljudski i finansijski resursi za njihov rad i za primenu Akcionog plana Strategije za rodnu ravnopravnost. Preporučuje se i poboljšanje saradnje sa organizacijama civilnog društva, posebno ženskim, tako što će se finansijski podržati njihov rad i sistematski uključiti u razvoj odgovarajućih zakona, politika i programa, na nacionalnom i na lokalnom nivou.
Komitet se osvrće i na rad nezavisnih institucija za ljudska prava, pozivajući da se osigura vidljivost, pristupačnost i transparentnost institucije Zaštitnika građana, posebno u ruralnim predelima, da se ohrabre žene da koriste ovaj mehanizam žalbe, te da se osigura njegov rad u skladu sa Pariskim principima. Međutim, Komitet ne referira na rad Poverenika za zaštu ravnopravnosti, a treba primetiti da je poverenica propustila priliku da ovo međunarodno telo izvesti o položaju žena, iako je u posmatranom periodu izrađen i Poseban izveštaj o diskriminaciji žena (2015.).
Kada je reč o privremenim posebnim merama, Komitet podseća državu na prethodne preporuke i dodaje da je potrebno da se pojača njihova primena u svim oblastima Konvencije, posebno za žene iz višestruko diskriminisanih grupa, ali i da je potrebno da se podigne svest o takvim merama i unapredi prikupljanje i analiza rodno osetljivih statističkih podataka, kako bi se procenio uticaj ovih mera. Komitet poziva državu da energično nastavi sa naporima da eliminiše višestruke i međusobno povezane oblike diskriminacije koje doživljavaju žene izložene nepovoljnim društvenim uticajima. Zbog toga što se ovo pitanje vidi ako urgentno, od Srbije se traži da u roku od dve godine dostavi pisanu informaciju o koracima koji su preduzeti za sprovođenje ove preporuke.
Iz svega navedenog, a na osnovu pregleda prvog nacrta revidiranog AP za Poglavlje 23 u vezi sa antidiskriminatornom politikom, kao i novog AP za primenu Strategije za rodnu ravnopravnost, sasvim je jasno da oni u planiranim merama i aktivnostima, budžetskim sredstvima i indikatorima za procenu efekata, ne sadrže preporuke CEDAW Komiteta koje su u ovom tekstu predstavljene.
