U fokusu analize Autonomnog ženskog centra je činjenica da izmene postojećeg Zakona o ravnopravnosti polova, sadržane u Nacrtu zakona o rodnoj ravnopravnosti, ne donose suštinsku promenu, koja bi mogla da unapredi prava i položaj žena u Srbiji.
Iako su izveštaji Evropske komisije o napretku Srbije u oblasti rodne ravnopravnosti skromnog obima i sadržaja, sa relativno umerenim konstatacijama, ipak ukazuju na nedovoljnu aktivnost i posvećenost države, o čemu svedoče nerealizovanje ili (ozbiljno) kašnjenje realizovanja planiranih aktivnosti. Međutim, u izveštaju se ne komentarišu kvalitet promena koje nastaju izmenama i dopunama zakona radi njihovog usaglašavanja sa aquies, niti efekti koje će sprovedene mere i aktivnosti imati na stvarno stanje poštovanja ljudskih prava, uključujući u to i prava žena, te na postizanje jednakosti žena i muškaraca u svim sferama javnog i privatnog života.
Akcioni plan (AP) za Poglavlje 23 u vezi sa nediskriminacijom i položajem ranjivih grupa (3.6) uz preporuku iz skrininga (3.6.1) kao cilj postavlja poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti, kao i uspostavljanje efikasnih mehanizama za praćenje stanja. Kao indikatori navode se pozitivni izveštaji relevantnih domaćih i stranih tela. U oblasti koja je u fokusu ovog teksta nisu realizovane dve ključne aktivnosti - izmene i dopune Zakona o zabrani diskriminacije i Zakona o ravnopravnosti polova - iako je planirano da to bude učinjeno još 2016. godine. Izveštaji o sprovođenju AP za Poglavlje 23 sadrže samo informacije o aktivnostima koje su realizovane tokom priprema nacrta zakona, ali ne i informacije o njegovom sadržaju, odnosno o promenama koje su učinjene u skladu sa postavljenim ciljevima.
Nezavisno od politike pridruživanja Evropskoj uniji (EU), za Republiku Srbiju su relevantni standardi koje postavljaju ratifikovani međunarodni ugovori. U AP za Poglavlje 23 ne pominju se obeveze iz Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena, niti Zaključna zapažanja i preporuke Komiteta Ujedinjenih nacija (UN) za eliminisanje diskriminacije žena, koje je Republika Srbija dobila nakon prethodnog pregleda stanja (2013). Pored toga što izražava niz zabrinutosti zbog stanja, Komitet UK od Srbije zahteva planiranje i primenjivanje niza mera i aktivnosti, koje nisu dovoljno uzimane u obzir prilikom izmena, dopuna i kreiranja novih zakonskih rešenja i politika. Takođe, traži se da tokom tih procesa budu konsultovane organizacije civilnog društva, posebno ženske organizacije.
U Srbiji nije lako objektivno sagledati položaj žena i njihovu diskriminaciju u različitim sferama javnog i privatnog života zbog nedovoljnog broja rodno osetljivih statističkih podataka i istraživanja, kao i zbog nepostojanja ili pak postojanja vrlo slabih mehanizama za praćenje primene planiranih mera i aktivnosi i njihovih (stvarnih) efekata. Pokazatelji izraženi indeksom rodne ravnopravnosti govore o blagom unapređenju stanja u period 2014-2016. godina, pre svega u oblasti političkog učestvovanja žena (što je direktna posledica kvota u izbornim zakonima). U svim drugim oblastima registrovan je vrlo skroman napredak, a u nekim podoblastima čak i stagnacija ili pogoršanje stanja. Žene dosledno podnose manji broj pritužbi na diskriminaciju iako bi se moglo očekivati suprotno. Na osnovu izveštaja o primeni AP za relevantne startegije nije moguće precizno ustanoviti koje aktivnosti su planirane i realizovane, kao ni koliko je planirano i utrošeno finansijskih sredstava kada je reč o unapređenju položaja žena, uključujući u to i one iz višestruko marginalizovanih grupa. Nije uspostavljen niz mera iz četiri ključne oblasti - integrisana politika, prevencija, zaštita i podrška za žrtve nasilja - ili se one nedovoljno efikasno primenjuju. Svi raspoloživi podaci potvrđuju da se nedovoljno poštuju seksualna i reproduktivna prava i zdravlje devojaka i žena.
Politika Evropske unije u oblasti rodne ravnopravnosti, sadržana u starteškom dokumentu za period 2016-2019, definiše pet ključnih oblasti delanja, među kojima su i sprečavanje rodno zanovanog nasilja, zaštita i podrška žrtvama, kao i promovisanje rodne ravnopravnosti i prava žena širom sveta. Starteška dokumenta EU obuhvataju i pravo svih na punu kontrolu da slobodno i odgovorno odlučuju o seksualnost i seksualnom i reproduktivnom zdravlju.
Radi usaglašavanja sa pravnim tekovinama EU, planirane su i izmene i dopune antidiskriminacione politike u Srbiji. Međutim, način na koji je to organizvano govori o nepostojanju transparentnosti, o nedovoljnoj uključenosti i uticaju organizacija civilnog društva, posebno ženskih, koje zastupaju ljudskih prava. Ne samo da su mere neusaglašene sa prihvaćenim međunarodnim standardima i postojećim zakonima i podzakonskim dokumetima Republike Srbije, a u nekim aspektima predstavljaju i smanjenje dostignutih prava žena, već ne postoji ni odgovornost za primenu svih odredaba, jer su posledice u slučaju njihovog nepoštovanja sasvim beznačajne.
Sve navedeno jasno potvrđuje da Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, u čijoj je nadležnosti antidiskriminaciona politika (od jula 2017) pravi jasan otklon od politike i standarda ljudskih prava, uključujući u to i prava žena. Ne samo da transparentnost procesa izmene i dopune zakona zavisi od volje nadležnog ministra, već i usvajanje predloga tokom javne rasprave u potpunosti odražava konzervativne stavove Ministarstva/ministra, a ne potvrđene standarde ljudskih prava i međunarodne obaveze koje je Republika Srbija već preuzela, kao i dostignuti nivo pravne zaštite. Nekonzistentna određenja pojmova i zakonskih rešenja stvaraće u budućnosti pravnu konfuziju, a nedostatak konkretne odgovornosti za izvršenje i nedostatak posledica u slučaju neizvršenja (u oblastima koje su u ovom tekstu analizirane) upućuju na to da se novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti neće dovoljno primenjivati, isto kao što se nije dovoljno primenjivao ni postojeći zakon.
Iako nadležno Ministarstvo pokazuje neznanje kada je reč o nekim elementima, ne bi se moglo zaključiti da je „usaglašenaˮ verzija Nacrta zakona o rodnoj ravnopravnosti posledica toga. Naprotiv, reč je o eksplicitnoj nameri da se kontroliše i ograniči mogući uticaj progresivnih zakonskih rešenja na prava i položaj žena u Srbiji. Način na koji to ostvaruje nadležni ministar potvrđuje tezu o „zarobljenoj državiˮ. Zbog toga se može zaključiti da novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti neće dovesti do suštinske promene, koja bi unapredila prava i položaj žena.
Iz navedenih razloga, kao i uzimajući u obzir politiku EU u oblasti rodne ravnopravnosti, Evropska komisija bi trebalo da obrati mnogo više pažnje na sadržaj planiranih reformskih aktivnosti u vezi sa nedsikriminacijom i položajem ranjivih grupa, te da u izveštajima o napretku Srbije jasno konstatuje da postoji sadržinsko nazadovanje, a ne samo kašnjenje realizacije planiranih aktivnosti.
