Ocenu Evropske komisije o napretku Srbije u poglavljima 30 i 31 analizirao je Milan Igrutinović iz Centra za primenjene evropske studije.
Tekst je sastavni deo 18. broja biltena rEUformator - informatora o poglavljima 23 i 24.
Objavljivanje izveštaja Evropske komisije o napretku zemalja Balkana u procesu evropskih integracija je ove godine odloženo za kraj maja, posle izbora za Evropski parlament. Sudeći po izjavama pojedinih zvaničnika, ključni razlog je bila bojazan da bi tema proširenja bila „previše" za delove javnosti Unije i da bi time „zamutila" izbornu kampanju temom koju etablirane političke grupacije očigledno ne mogu da predstave kao pozitivnu i poželjnu.
Izveštaji Evropske komisije za zemlje Zapadnog Balkana objavljeni su 29. maja, kada je ambasador i šef delegacije Evropske unije u Srbiji Sem Fabrici uručio izveštaj za Srbiju predsednici vlade Ani Brnabić i ministarki za evropske integracije Jadranki Joksimović. Na konferenciji za medije tim povodom predsednica vlade je ocenila da je izveštaj u osnovi pozitivan ali i kritikovala što su u izveštaj unete „neke političke ocene“ i posebno ocene Komisije o pogoršanom stanju medijskih sloboda u Srbiji.
Mi ćemo se ovde osvrnuti na ocene Komisije o napretku Srbije u poglavljima 30 (Spoljni odnosi) i 31 (Spoljna, bezbednosna i odbrambena politika). Ova dva poglavlja trenutno imaju različit status. Poglavlje 30 je otvoreno decembra 2017, dok za poglavlje 31 Srbija još uvek nije dobila ni izveštaj sa skrininga koji je završen još 2014. godine. Ta neusaglašena pozicija Evropske unije ostavlja prostor za različita tumačenja odnosa Evropske unije prema spoljnoj politici Srbije i značaju koji taj segment ima u ukupnom procesu pridruživanja.
Poglavlje 30
Poglavlje 30 tematski pokriva normativni okvir spoljne ekonomske politike. U Evropskoj uniji najveći deo ekonomskih odnosa sa inostranstvom je izmešten iz ruku pojedinačnih država i prepušten administraciji Unije. Za Srbiju to suštinski znači prilagođavanje svoje spoljne ekonomske politike danu očekivanog članstva u Uniji, kada će tada postojeća regulativa EU postati i njena. Vođenje spoljne ekonomske politike do tada treba da sadrži i kalkulaciju prestanka važenja postojećih sporazuma s danom sticanja članstva u EU, kada regulativa EU treba da postane rukovodeći okvir i za Srbiju.
Otvaranje ovog poglavlja u pregovorima sa EU decembra 2017. došlo je uz dva prelazna merila: da Srbija pre članstva u EU postane članica Svetske trgovinske organizacije i da usvoji Akcioni plan za usklađivanje zakonodavstva u ovoj oblasti. Aktuelni izveštaj Evropske komisije o napretku je praktično pokrio celokupan rad administracije na ovom poglavlju i dao je ocenu da je Srbija „umereno pripremljena“.
Izveštaj je konstatovao da nije bilo napretka u pregovorima Srbije za pristupanje STO, i ocenio da taj korak zavisi pre svega od usvajanja Zakona o izmenama i dopunama Zakona o genetički modifikovanim organizmima i dovršavanjem pregovora o pristupu tržištima sa nekolicinom zemalja. Eventualne izmene Zakona o genetski modifikovanim organizmima (iz 2009.) su vezane pre svega za ukidanje opšte zabrane prometa genetski modifikovanih organizama koja stoji u članu 2. Takva zabrana je u neskladu sa ambicijom članstva u STO a koja je postala i obaveza kroz prelazno merilo u otvorenom poglavlju 30. Teško je reći kakav regulatorni kompromis će država morati da nađe da razreši taj problem, ali se ukidanje opšte zabrane i uvođenje mekših mera ograničavanja (budući da je teško zamisliti da javnost u Srbiji prihvati šire otvaranje prema prometu GMO proizvoda) čine kao mogući putokaz ka razrešenju dileme. Pored ovog problema put ka članstvu Srbije u STO je blokiran bilateralnim pregovorima sa Ukrajinom, što traje praktično čitavu deceniju a ni poslednjih godina nisu vidljivi pomaci ka finalizaciji pregovora. Tokom prošlogodišnje posete ukrajinskog predsednika Porošenka Beogradu dati su optimistički izgledi za zaključenje bilateralnog sporazuma. Ali, treba napomenuti da su bilateralni odnosi u celini postali komplikovani nakon krize na istoku Ukrajine i ruske aneksije Krima 2014. Srbija zvanično ne priznaje tu aneksiju, ali na međunarodnim forumima (Ujedinjene nacije, pre svega) se uglavnom uzdržava od kritike Rusije.
U spoljnoj ekonomskoj politici Srbije zadnjih godina Rusija je imala značajnu ulogu, kao najveći član Evroazijske ekonomske unije sa kojom je Srbija u martu 2019. završila pregovore o sporazumu o slobodnoj trgovini. Taj sporazum, usaglašen nakon trogodišnjih pregovora, bi trebalo i da zameni postojeće sporazume o slobodnoj trgovini sa Rusijom, Belorusijom i Kazahstanom, i da uključi i Kirgistan i Jermeniju. U kontekstu poglavlja 30 Evropska komisija je u izveštaju napomenula da je važno da taj sporazum bude usklađen sa obavezama Srbije kroz Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i da se razume da će taj sporazum prestati da važi najkasnije od dana članstva Srbije u Evropskoj uniji.
Izveštaj Evropske komisije je pohvalio usaglašavanje nacionalne kontrolne liste robe dvostruke namene i kontrolne liste naoružanja sa Evropskom unijom, i formiranje koordinacionog tela za regulisanje spoljnotrgovinskih odnosa u svetlu obaveza budućeg članstva u EU. Kao kratkoročne obaveze su navedeni usvajanje Protokola 6 CEFTA sporazuma (trgovina uslugama), što je delom uslovljeno političkom klimom u regionu i odnosima sa Prištinom, i počinjanje pregovora o Protokolu 7 (o rešavanju sporova).
Poglavlje 31
Pogled na izveštaj o Poglavlju 31 otkriva dvostruku prirodu spoljnopolitičkih odnosa Srbije i EU. Sa jedne strane tu je razvijena saradnja u oblasti Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike, a sa druge strane tu je nizak procenat usaglašavanja Srbije sa stavovima Unije (53%) koji je pre svega vezan za odnose Srbije i Rusije.
Srbija godinama aktivno učestvuje u vojnim misijama EU iz domena Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike (trenutno u Maliju, Centralnoafričkoj republici, Somaliji), a trenutni fokus je na uspostavljanju nacionalnog okvira za učešće u civilnim misijama. Na unutrašnjem planu Srbija nadograđuje nacionalnu bazu podataka o malokalibarskom i lakom oružju i ima razvijen proces prikupljanja nelegalnog oružja i municije. Na proleće 2018. javnosti su predstavljeni nacrti nove Strategije nacionalne bezbednosti i Strategije odbrane, za koje je EU suštinski tražila uključivanje elemenata iz njene Globalne strategije iz 2016. radi lakše adaptacije Srbije Zajedničkoj spoljnoj i bezbednosnoj politici. Posle kratke javne rasprave maja 2018. godine ti nacrti se nalaze na radnim grupama resornih ministarstava i nejasno je kada će nove verzije tekstova biti predstavljene javnosti.
Politika vojne neutralnosti Srbije je u izveštaju samo notirana uz dodatak „… ali su saradnja i intenzivni vojni kontakti sa NATO-om nastavljeni“. Politika vojne neutralnosti je posve ograničeno definisana (neučestvovanje u postojećim vojnim savezima) kada je doneta skupštinskom deklaracijom decembra 2007. a prošle godine predstavljeni nacrti strategija nacionalne bezbednosti i odbrane nisu ponudili njenu dalju elaboraciju, te tako nema ni posebnog osvrta na nju u izveštajima Komisije.
U analizi odnosa sa najvažnijim svetskim silama, izveštaj je odnose Srbije i Rusije stavio na prvo mesto i posvetio im je najviše prostora. Apostrofirane su česte posete na najvišem nivou (dve posete predsednika Srbije Rusiji 2018. i poseta predsednika Rusije Srbiji januara 2019.), razvijena vojno-tehnička saradnja (u čemu najveću ulogu igra nabavka aviona MiG-29) i „postojana saradnja“ sa Organizacijom ugovora o kolektivnoj bezbednosti čiji je Srbija posmatrač od 2013. Dalje se navode odnosi sa SAD („održani su dobri odnosi“), NATO-om (20-ak vojni vežbi sa SAD i NATO, od kojih je najvažnija bila u oktobru 2018. u Srbiji), i Kinom („nastavljeno dalje jačanje odnosa“). Odnosi sa susedima su analizirani u posebnoj sekciji izveštaja („Dobrosusedski odnosi i regionalna saradnja“) i, pored navođenja već poznatih problema (sudbina nestalih lica iz ratova 1990-ih, nepostojanje sporazuma o granici sa Hrvatskom i BiH, zapaljiva javna retorika) suštinski nisu negativno ocenjeni.
Evropska komisija je navela tri neposredna zadatka: bolje usaglašavanje sa deklaracijama EU i odlukama Saveta iz domena ZSBP, završetak revizije strategija bezbednosti i odbrane tako da one „odražavaju orijentaciju ka EU u svim oblastima“, i nastavljanje primene Zakona o međunarodnim merama ograničavanja iz 2016.
Umesto zaključka
Nećemo pogrešiti ako kažemo da se posmatrano iz tačke pristupnih pregovora Srbije glavna senka nad spoljnom politikom treba tražiti u trouglu Srbija - Kosovo - Rusija. Neregulisani odnosi Srbije i Kosova (bez prejudiciranja kakvi bi mogli biti) su od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. pomerili srpsku spoljnu politiku ka traženju političkih saveznika radi blokade priznanja na svetskom nivou. Podrška Rusije i Kine u tom kontekstu je postala važan element ukupne spoljne politike, a delovala je podsticajno za proširivanje ukupnih odnosa sa njima u poslednjih deset godina. Odnos sa Rusijom je postao problematičan u kontekstu usaglašavanja Srbije sa ZSBP usled rata u Ukrajini od 2014. i nekoliko rundi različitih formi sankcija koje je Evropska unija uvodila ka Rusiji. Te teme su ključno doprinele padu procenta usaglašenosti Srbije, koji je od procenta usaglašenosti oko 90% pre 2014. do danas pao na oko 50%.
Na kraju moramo podvući specifičan formalni problem poglavlja 31 a to je nepostojanje usaglašene pozicije EU prema ovom pitanju. To se vidi pre svega iz činjenice da Srbija nije dobila ni izveštaj sa skrininga za ovo poglavlje, i što su signali iz EU i zemalja članica često heterogeni i opterećeni konkretnim problemima koje imaju pojedine zemlje članice. Izveštaji Komisije daju određenu analitičku podlogu i smernice poželjnog razvoja u ovom domenu, ali više ukazuju na složeni balans interesa unutar EU i na komplikovanu prirodu srpske spoljne politike.
