Pristup kompenzaciji se ocenjuje kao najslabija karika kada se govori o pristupu pravdi za žrtve trgovine ljudima u Republici Srbiji. Ne samo što postojeća zakonska rešenja ostavljaju značajan prostor za sekundarnu viktimizaciju i diskriminaciju žrtava, već se i mogućnosti koje zakon predviđa, a koje mogu da osiguraju bolju zaštitu žrtava i poštovanje njihovih prava retko primenjuju u praksi.
Isto važi i za poštovanje standarda koje nalažu ratifikovani međunarodni instrumenti i direktive Evropske unije koje se bave zaštitom žrtava trgovine ljudima ili pristupom kompenzaciji za žrtve krivičnih dela sa elementima nasilja generalno.
Iako krivično zakonodavstvo Republike Srbije daje mogućnost da se o imovinskopravnom zahtevu žrtve odlučuje u krivičnom postupku, u praksi sudovi uvek žrtvu upućuju da ovo pravo ostvari u parnici. Parnica često predugo traje, zahteva znatna novčana sredstva koja žrtve nemaju i ne omogućava mere zaštite koje postoje u krivičnom postupku. Osim toga, i u slučaju da se presuda donese u korist žrtve, neizvesno je da li će doći do njenog izvršenja, jer trgovci retko imaju imovinu koja se vodi na njihovo ime, a sistem izvršenja u Republici Srbiji nije dovoljno funkcionalan. Zbog toga se većina žrtava ni ne odluči da potraži zadovoljenje kroz parnični postupak, a one koje se na to i odluče, neretko odustanu.
Iako je trgovina ljudima u Srbiji inkriminisana kao krivično delo još 2003. godine i iako pravo na naknadu štete garantuju Ustav Srbije, zakoni i ratifikovane međunarodne konvencije, prva presuda kojom se žrtvi dosuđuje naknada nematerijalne štete donesena je tek deset godina kasnije. Drugim rečima, od oko 1000 žrtava koje su identifikovane od 2003. godine, samo jedna je uspela da dobije naknadu nematerijalne štete, koja je i izvršena, i to posle sedam godina krivičnog i parničnog postupka. Ovo ne bi bilo moguće da nije imala podršku organizacije civilnog društva.
Radi unapređenja pristupa kompenzaciji za žrtve trgovine ljudima u Srbiji, ASTRA je 2014. godine okupila grupu stručnjaka - sudija, tužilaca, advokata, univerzitetskih profesora - koji su, nakon analize stanja, izradili čitav niz predloga koji bi značajno poboljšali situaciju. Ovi predlozi su išli u dva pravca. S jedne strane, izrađen je Predlog izmena i dopuna Zakonika o krivičnom postupku, kako bi sudovi bili u obavezi da o imovinskopravnom zahtevu žrtava trgovine ljudima i drugih krivičnih dela sa elementima nasilja odlučuju u krivičnom postupku. Paralelno su izrađene i Smernice za sudije i tužioce koje ukazuju kako, bez ikakvih zakonskih izmena, već uz doslednu primenu postojećih rešenja, pristup kompenzaciji može biti efikasniji. Takođe, u svetlu obaveze koja proističe iz Konvencije Saveta Evrope za borbu protiv trgovine ljudima, gde se kao jedan od modela za efikasno omogućavanje prava na kompenzaciju predviđa i osnivanje državnog fonda za kompenzaciju, Radna grupa je izradila i Model Zakona o kompenzaciji. Poseban konsultant je angažovan da izradi i studiju izvodljivosti ovakvog fonda, posebno njegove finansijske izvodljivosti, kao i mogućih izvora finansiranja fonda.
Pristup pravdi i zaštita žrtava, uključujući i efikaasno ostvarivanje prava na naknadu štete, spadaju u materiju pregovaračkog Poglavljja 23 tokom pristupnih pregovora sa EU. Stoga svaki napredak koji Republika Srbija ostvari u ovoj oblasti ne samo da će omogućiti pravdu za žrtve, koje se često osećaju kao kolateralna šteta u borbi protiv kriminala, iako od žrtava uspeh te borbe zavisi, već će doprineti boljoj oceni napora i napretka naše zemlje u procesu evrointegracija.
Izradu ovog predloga praktične politike podržala je Evropska unija svojim programom „Civil Society Facility” u okviru Instrumenta za pretpristupnu pomoć (IPA). Za sadržaj ovog izveštaja isključivo je odgovoran izdavač, a stavovi izneti u njemu ne predstavljaju nužno i stavove Evropske unije.
