Pravo na period za oporavak i razmišljanje nastalo je radi postizanja dva važna cilja: da bi se obezbedio legalan boravak žrtvama trgovine ljudima u zemlji destinacije, kao i da se žrtva oporavi i psihološki stabilizuje u cilju donošenja odluke o saradnji sa nadležnim organima u otkrivanju i krivičnom gonjenju trgovaca ljudima, navodi Ivana Radović iz NVO ASTRA – Akcije protiv trgovine ljudima.
Izvor: Pixabay
Tekst je sastavni deo dvanaestog broja biltena rEUformator - informatora o poglavljima 23 i 24.
Uvod
Pravo na period za oporavak i razmišljanje predviđen je Konvencijom Saveta Evrope za borbu protiv trgovine ljudima iz 2005. godine, koju je Republika Srbija ratifikovala 2009. godine (član 13), kao i u nekoliko direktiva Evropske unije, pre svega u Direktivi 2004/81/EC o dozvolama boravka za državljane trećih zemalja, koji su žrtve trgovine ljudima ili koji su učestvovali u ilegalnim migracijama, a koji sarađuju sa nadležnim organima (Član 6 - Period refleksije), te u Direktivi 2011/36/EU o prevenciji i suzbijanju trgovine ljudima i zaštiti žrtava (Član 11 - Pomoć i podrška za žrtve trgovine ljudima).
U Konvenciji Saveta Evrope vreme za oporavak i razmišljanje određeno je kao vremenski period koji traje najmanje 30 dana tokom koga žrtva trgovine ljudima treba da se oporavi i oslobodi uticaja trgovaca ljudima i donese informisanu odluku da sarađuje sa nadležnim organima. Tokom ovog perioda žrtvu nije dozvoljeno proterati iz zemlje, a država je dužna da joj obezbedi podršku i pomoć za žrtve trgovine ljudima. Na sličan način ovo pravo uređeno je i u Direktivi 2004/81/EC.
Uređenje prava na perioda refleksije u Srbiji
Pravo na period refleksije za strane državljane/ke koji su žrtve trgovine ljudima prvi put je regulisano 2004. godine, u dva podzakonska akta: Instrukciji o uslovima za odobrenje privremenog boravka stranim državljanima žrtvama trgovine ljudima, koju je doneo ministar unutrašnjih poslova 5. jula 2004. godine, i Uputstvu o proceduri odobrenja privremenog boravka stranim državljanima žrtvama trgovine ljudima, koje je doneo zamenik načelnika Uprave pogranične policije 20. septembra 2004. godine. Stranim državljanima je bilo omogućeno da dobiju humanitarni boravak od 3 meseca radi pružanja zaštite i pomoći prilikom oporavka i povratka. „Navedeni period služi za oporavak i razmišljanje da li će se žrtva trgovine ljudima vratiti kući ili će odlučiti da svedoči i produži boravak u našoj zemlji.ˮ Ukoliko reši da sarađuje sa organima vlasti u otkrivanju krivičnih dela i izvršilaca, može joj se odobriti privremeni boravak od šest meseci, a ako aktivno učestvuje u sudskom postupku - i krivičnom, ali i parničnom - kao svedok ili oštećeni, može dobiti humanitarni boravak od godinu dana. Ovaj period se može produžiti na još jednu godinu ako to zahtevaju razlozi lične bezbednosti žrtve. Odredbe Instrukcije i Uputstva inkorporirane su u Instrukciju za sprovođenje Zakona o strancima iz 2008. godine. Tokom harmonizacije sa EU direktivama pravo na period za oporavak i razmišljanje biće zakonski uređeno u tekstu novog Zakona o strancima, čije usvajanje se uskoro očekuje.
Pravo na period za oporavak i razmišljanje u međunarodnim dokumentima nastalo je radi postizanja dva važna cilja. Prvi cilj je da se obezbedi legalan boravak žrtvama trgovine ljudima u zemlji destinacije, s obzirom na to da je većina njih ilegalno ušla i/ili ilegalno boravila na njenoj teritoriji. Žrtva ovo pravo ima samim činom identifikacije i ono je bezuslovno. Za razliku od dozvole boravka koju naknadno može dobiti, odobravanje perioda refleksije ne zavisi od žrtvine spremnosti da sarađuje sa državnim organima.
Kvalitet saradnje sa državnim organima zavisi od stabilnosti žrtve
Drugi cilj prava na period refleksije jeste da se žrtva oporavi i psihološki stabilizuje kako bi mogla da donese odluku o tome da li će sarađivati sa državnim organima u otkrivanju i krivičnom gonjenju trgovaca ljudima. Tokom perioda oporavka i razmišljanja žrtvu ne bi trebalo ispitivati o okolnostima trgovine ljudima, osim u meri u kojoj je to neophodno i hitno radi vođenja istrage. Od stabilnosti žrtve suštinski zavisi i kvalitet saradnje sa nadležnim organima, tj. kvalitet dokaza koje žrtva kao svedok i oštećena može da iznese, kao i kvalitet njenog iskaza i svedočenja, koji su i dalje najvažniji element u dokazivanju izvršenja dela. U tom smislu, ovo pravo nije važno i ne sme da pripada samo stranim državljanima koji su žrtve trgovine ljudima, već i domaćim državljanima koji su žrtve interne trgovine ljudima.
U vreme kad je period za oporavak i razmišljanje definisan u međunarodnim dokumentima prekogranična trgovina ljudima bila je dominantni oblik trgovine ljudima, tj. slučajevi prekogranične trgovine su najviše, ili čak jedino, uočavani. Međutim, već skoro deset godina uočava se i interna trgovina ljudima, i sve je više prisutna i u tradicionalnim zemljama porekla i u tradicionalnim zemljama destinacije. S obzirom na značaj i težinu koji iskazi i svedočenja žrtve trgovine ljudima imaju u sudskim postupcima protiv trgovaca, i posebno imajući u vidu koliko trauma koju je preživela boji svaki njen iskaz, što negativno utiče na kasniju ocenu pouzdanosti njenog svedočenja, dovodeći na taj način u pitanje konačni rezultat suđenja i ostvarivanja pravde, neophodno je da se ovo pravo ne vezuje samo za boravišni status žrtava i da ne bude uređeno samo propisima koji se bave pitanjima stranaca, već da se postavi šire i eksplicitno i jasno garantuje svim žrtvama trgovine ljudima.