Autonomni ženski centar, Astra i Grupa 484, u skladu sa svojim zalaganjima na uspostavljanju što adekvatnijeg institucionalnog sistema zaštite dece u Srbiji, sačinili su komentare i predloge za izmene i dopune Nacrta zakona o pravima deteta i Zaštitniku prava deteta, koji su tokom javne rasprave dostavljeni Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
Načelni komentar u vezi sa donošenjem Zakona o pravima deteta odnosi se na pitanje da li je moguće kodifikovati sve norme koje se odnose na prava deteta u jedan zakon.
Sa stanovišta neophodnosti i opravdanosti donošenja ovakvog zakona, ističemo i da sam predlagač napominje da ovakav zakon, koji na jednom mestu određuje i uređuje sva prava deteta, a u drugom delu zakona instrumente zaštite, promocije i unapređenja prava deteta ne postoji ni u jednoj zemlji, pa je pitanje koji su odlučujući razlozi da Srbija bude izuzetak.
Međutim, uređenje prava deteta na ovakav način, pokušajem detaljnog normiranja, dovodi do ozbiljnih rizika po pravnu sigurnost, imajući u vidu da su neka od predloženih rešenja u suprotnosti sa već postojećim zakonima. Sa druge strane, ukoliko bi ovaj zakon na identičan način uređivao ista pitanja koja su već uređena u drugim zakonima, postavlja se pitanje svrsishodnosti, dupliranja identičnih normi, odnosno postojanja vrlo sličnih odredaba u različitim zakonima.
Nacrt zakona unosi i neke nove termine i izraze, kao što su kolizijski zastupnik, dete azilant i sl., koji nisu objašnjeni, a koji, iako liče na već postojeće, ipak nisu kao takvi predviđeni drugim zakonima, kao na primer Porodičnim zakonom, Zakonom o azilu i privremenoj zaštiti. Stoga, ukoliko postoji opravdan interes za usvajanje jedinstvenog pravnog akta, kojim bi se uredila materija prava deteta, neophodno je uskladiti zakonsku terminologiju nacrta zakona sa važećim zakonskim propisima kako ne bi dolazilo do zabuna i pogrešnih tumačenja prilikom primene.
Iako propisuje veliki broj prava deteta, obaveza i zabrana, nacrt zakona ne reguliše pitanje sankcija, tj. ne propisuje nikakve kaznene odredbe za nepo-štovanje, odnosno kršenje odredaba zakona. Primera radi, Nacrt ne reguliše da li će učinilac biti kažnjen, kojom kaznom i u kom postupku ukoliko prekrši zabranu telesnog kažnjavanja deteta, propisanu članom 28 nacrta zakona. Treba imati u vidu da ponuđeno rešenje u Nacrtu nije u skladu sa tačkom 37 d) Zaključnih zapažanja Komiteta za prava deteta o kombinovanom drugom i trećem periodičnom izveštaju Republike Srbije, u kom Komitet apeluje na državu da osigura da se učinioci telesnog kažnjavanja dece dovedu pred nadležne upravne i sudske organe.
Postupak pred Zaštitnikom za prava deteta
Iako je u prelaznim i završnim odredbama čl. 122 navedeno da stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi član. 6, st. 2 Zakona o Zaštitniku građana, ništa nije rečeno o daljem važenju odredaba čl. 25, st. 1 i 2 Zakona o Zaštitniku građana, u kojima se navodi da svako fizičko ili pravno lice, domaće ili strano (prim. autora, između ostalog i dete) može da podnese pritužbu Zaštitniku građana, kao i da, ukoliko je reč o povredi prava deteta, pritužbu u ime maloletnog lica može podneti njegov roditelj, odnosno zakonski zastupnik. To implicira da će ove odredbe i dalje ostati da važe, pa se tako za povrede prava deteta lica mogu obraćati pritužbama i jednom i drugom zaštitniku. Imajući u vidu navedeno, može lako doći do pravne nesigurnosti i do sukoba nadležnosti (bilo pozitivnog bilo negativnog) između Zaštitnika građana i Zaštitnika prava deteta u rešavanju pritužbi kojima se ukazuje na povrede prava deteta, kao i do stvaranja zabuna kod građana i njihovog „šetanja” od jedne do druge institucije, što su odlike loše uprave.
U procesnom smislu postavlja se i pitanje da li je pre obraćanja Zaštitniku građana neophodno da se povodom povrede prava deteta kao prethodno pravno sredstvo prvo podnese pritužba Zaštitniku prava deteta, ali i obrnuto. Takođe, da li se, uzimajući u obzir osnovna načela pravnog poretka Republike Srbije, mogu u isto vreme voditi dva paralelna postupka. Postavlja se i pitanje da li se pritužilac, ukoliko nije zadovoljan postupkom pred jednim od zaštitnika, može obratiti drugom zaštitniku i da li jedan zaštitnik na taj način može preispitivati odluke drugog, odnosno da li se posredno uspostavlja odnos međusobne kontrole dva nezavisna organa. Takođe, može doći i do konfuzije u postupanju organa uprave tokom postupka kontrole zakonitosti i pravilnosti njihovog rada i nakon njega, jer bi oni mogli doći u situaciju da se izjašnjavaju i jednom i drugom zaštitniku povodom istog slučaja, kao i da se postupci kontrole završe sa različitim ishodima, pa se postavlja pitanje na koji način treba da postupe u konkretnom slučaju. Imajući u vidu navedeno, u prelaznim i završnim odredbama neophodno je precizirati odnos između dva zaštitnika i razgraničenja njihovih nadležnosti, odnosno urediti njihovu buduću saradnju i zajedničko delovanje u postupcima koji se vode povodom istog slučaja.
Takođe, iz odredaba nacrta zakona proizilazi da su nadležnosti za postupanje po pritužbama Zaštitnika prava deteta značajno ograničene, praktično svedene na jako mali broj slučajeva. Sa jedne strane, navedeno je da Zaštitnik prava deteta neće postupati dok se ne iscrpe sva raspoloživa pravna sredstva (čl. 98), a sa druge strane, da Zaštitnik prava deteta ne postupa po pritužbi ako je postupak pred sudom po istoj stvari već pokrenut ili pravosnažno okončan (čl. 100). Imajući u vidu da će u ranoj fazi povrede pritužba biti preuranjena zbog neiskorišćenosti raspoloživih pravnih sredstava, a da će u kasnijim fazama u velikom broju slučajeva već biti pokrenut i sudski postupak (npr. sudski postupci za razvod braka, viđanje deteta, poveravanje deteta, nasilje u porodici, davanje izdržavanja, izvršenje sudskih odluka itd.), dolazimo do veoma skromnog obima pritužbi po kojima će Zaštitnik prava deteta uopšte moći da postupa. Stoga se postavlja pitanje svrhe postojanja posebnog organa, koji već po slovu Zakona ima veoma ograničeno delovanje u slučajevima (potencijalnog) kršenja prava deteta, koje se više svodi na promociju i prevenciju, nego na zaštitu.
Navedeno zakonsko rešenje bilo bi u potpunoj suprotnosti sa preporukom Komiteta za prava deteta da se ubrza usvajanje Zakona o ombudsmanu za prava deteta, koji bi se konkretno bavio pravima deteta i kojim bi se osiguralo da to telo ima ovlašćenje da primi, istraži i rešava pritužbe dece na način koji je pogodan za dete. Ovakvim regulisanjem, kakvo je predviđeno nacrtom zakona, istraživao bi se i rešavao veoma mali broj primljenih pritužbi, jer bi velika većina bila na samom početku odbačena iz formalnih razloga, bez ulaženja u suštinu stvari, što se svodi na birokratsko postupanje koje nikako nije pogodno za dete. S jedne strane, upravo je jedna od zamerki koje je Komitet imao na rad zamenika Zaštitnika građana zaduženog za prava deteta bila da je nedovoljno vidljiv i da su mu ovlašćenja nedovoljna, a sa druge strane, planira se osnivanje posebnog organa za zaštitu prava deteta, čija bi ovlašćenja bila još manja, a ograničenja u postupanju po pritužbama još veća.
I na kraju, kako u Nacrtu nisu navedena neophodna finansijska sredstva za sprovođenje zakona, ostaje otvoreno pitanje koliko bi ova nova institucija koštala građane Republike Srbije. Smatramo da bi predlagač trebalo jasno i transparentno da predstavi troškove osnivanja i rada posebnog Zaštitnika za prava deteta, kao i da sačini analizu odnosa troškova i dobiti ovakvih zakonskih rešenja, pa bi tek onda mogla da se povede sveobuhvatna javna rasprava o opravdanosti usvajanja ovakvog zakona. Takođe, sastavni deo ovakve analize nužno bi trebalo da bude i analiza potencijalnih izvora finansiranja rada ovakve institucije, imajući u vidu ograničenja koja proizilaze iz ekonomske situacije u kojoj se Republika Srbija nalazi i administrativnih odluka Vlade Republike Srbije u vezi sa zabranom zapošljavanja, ograničenjima i merama štednje.
Komentare i predloge za izmene zakona u celini možete preuzeti ovde.
Izradu amandmana podržala je Evropska unija svojim programom „Civil Society Facility” u okviru Instrumenta za pretpristupnu pomoć (IPA). Za sadržaj ove publikacije odgovoran je isključivo izdavač, a izneti stavovi ne predstavljaju nužno i stavove EU.
