Tema proširenja bila je zanemarena tokom kampanje pred izbore za Evropski parlament 2019. godine. I tamo gde se pominjala, odslikavala je negativno raspoloženje u državama članicama. I one političke stranke koje bi bile sklonije od drugih da u pozitivnom tonu govore o proširenju, prećutale su ovu temu, prateći uglavnom negativne trendove javnog mnjenja. Rezultati izbora i političke kombinacije među zemljama članicama doveli su do toga da komesar iz Mađarske dobije mandat za temu proširenja, što otvara više pitanja, nego što nudi odgovora o perspektivama procesa u narednom periodu. Na ovu temu piše Milan Igrutinović iz Centra za primenjene evropske studije.
Tekst je sastavni deo 19. broja biltena rEUformator - informatora o poglavljima 23 i 24.
Nema proširenja dok Evropska unija ne bude reformisana iznutra
Februara 2018. godine Evropska komisija je donela svoju Strategiju za zemlje Zapadnog Balkana, koja je, između ostalog, formalno povezala dinamiku proširenja Unije na ovaj region sa dinamikom njenih internih reformi. Tako je 2025. godina postala tačka nakon koje se u optimalnom slučaju može dogoditi i formalno učlanjenje dva trenutna kandidata, Srbije i Crne Gore. Sa druge strane, Brisel je time otklonio mogućnost da se povede ikakva debata o ranijem učlanjenju neke od zemalja. Naglašavanje toga da proširenja neće biti pre 2025. godine postalo je važan deo šire političke poruke Brisela i prestonica zemalja članica.
Kako su se približavali izbori za Evropski parlament krajem maja 2019. godine, bilo je vidljivo da evropski političari nisu bili raspoloženi da temu proširenja Unije uzdignu na visoko mesto u svojim porukama i da je javnosti prikažu kao pozitivnu i poželjnu. Izvesni „zamor” javnosti EU tom temom bio je vidljiv od samog početka mandata Junkerove komisije, posebno kada je rekao da „do 2020. neće biti novog proširenja” i da je „potrebna pauza”. Iako je tehnički bilo potpuno jasno da je dostizanje članstva u tom roku i inače nedostižno za bilo koju potencijalnu članicu, naglašavanje odlaganja i postojanje skepse prema proširenju postali su odlika ukupnog javnog diskursa u EU.
Francuski predsednik Makron je u svom govoru u Evropskom parlamentu aprila 2018. godine rekao da podržava „volju da se Zapadni Balkan integriše u EU (…) međutim, zastupaću proširenje EU na Balkan tek kada produbimo i reformišemo integraciju unutar same Evrope”. Domaća javnost je s pravom to razumela kao odugovlačenje procesa, odlaganje, pad zainteresovanosti Unije za ovaj prostor, mada se i sama nalazi pod negativnim uticajem dominantnog medijskog diskursa o procesu pristupanja, pa i o Evropskoj uniji uopšte.
Proširenje nepoželjna predizborna tema
Početkom godine Evropska komisija je pomerila objavljivanje godišnjih izveštaja o napretku, planirano inicijalno za april, za nedelju nakon održavanja izbora za Evropski parlament (23-26. maj). Ovo pomeranje je pokazalo do koje mere su evropski političari želeli da izbegnu mogućnost da se tema proširenja umeša u izbornu kampanju i da postane predmet javne rasprave. U osnovi se krio strah da će ovu temu iskoristiti razne desno orijentisane stranke, koje su otvoreno protiv daljeg proširenja (Nacionalno okupljanje, bivši Nacionalni front u Francuskoj, Liga i Italijanska braća u Italiji, Partija slobode i Forum za demokratiju u Holandiji itd.), kao i želja da im se ne otvara dodatni prostor za jačanje.
Istovremeno, u sklopu pripreme već odlagane posete francuskog predsednika Makrona Srbiji, ministarka za Evropu i vodeća ličnost Makronove partije LREM na evropskim izborima Natali Loazo prvo je javno poručila da „sadašnje stanje Evropske unije ne omogućava nova pristupanja u zadovoljavajućim uslovima”, a potom je u Beogradu obrazlagala različite stavove članica EU o pitanju proširenja i poziciju te teme unutar ukupnih odnosa u Uniji. Malo posle te posete, početkom aprila, tokom prve velike debate predstavnika najvećih francuskih stranaka o evropskim izborima, samo dvoje od dvanaest prisutnih predstavnika izjasnilo se za prijem Srbije u Uniju i 2025. godine, i to socijalista (u opoziciji) i predstavnik UDI, manje liberalne stranke. Natali Loazo se u ime vladajućeg LREM-a izjasnila protiv toga.
Sredinom aprila Donji dom holandskog Parlamenta dvotrećinskom većinom glasao je da se uputi nalog Vladi da od Evropske komisije traži suspenziju bezviznog režima za građane Albanije. Formalni razlog bio je porast nelegalne migracije iz Albanije i porast kriminala povezan sa građanima Albanije ili Holanđanima albanskog porekla. Iako je holandska Vlada poslala takav zahtev Komisiji, ali tek 31. maja, nakon samih izbora, kada su rezultati već bili poznati, Komisija je početkom jula odbila taj zahtev. Istovremeno, holandski Parlament ratifikovao je članstvo Severne Makedonije u NATO savezu, ali je u tekstu rezolucije istaknuto da „članstvo u NATO nije i korak ka članstvu u EU”, ne želeći ni deklarativno da potvrdi vezu između evrointegracija i atlantskih integracija Severne Makedonije.
Od velikih političkih grupa u Evropskom parlamentu pozitivan stav imaju uglavnom socijaldemokrate i zeleni. Oni se drže stava da će priključenje Uniji doći na osnovu zasluga u pregovorima i da je tema proširenja u suštini pozitivna priča evropske politike. Evropski narodnjaci i liberal-demokrate trenutno su glavni zagovornici stava da će proširenje morati da sačeka unutrašnju reformu Unije. Slično smatra i ujedinjena levica, koja na drugačiji način zamišlja poželjni izgled reformisane Unije. Šarenolike grupacije desno orijentisanih stranaka uglavnom zagovaraju okončanje politike proširenja, pri čemu su više negativno fokusirane na Tursku, nego na Zapadni Balkan.
„Sposobni i voljni”
Proširenje nije bilo tema samita Evropske unije u Sibinju, održanog 8. maja, pod rumunskim predsedavanjem. Štaviše, u prvom Nacrtu strateške agende Unije za period 2019-2024. godine, koji je uobličen na tom samitu, tema proširenja uopšte nije bila ni pomenuta. U konačnoj verziji, koja je usvojena tokom juna, proširenje se našlo u formi „podrške evropskoj perspektivi zemljama Evrope, koje su sposobne i voljne da uđu”.
Ovde se nameću dva zaključka. Prvi, razlika između nacrta i konačne verzije može se tumačiti shodno vremenu u kom su nastajali, jer je nacrt rađen tri nedelje pre izbora, a finalna verzija nakon što su rezultati izbora bili jasni. Drugi, treba primetiti da se uvodi termin „sposobne i voljne”, što predstavlja očekivanje od zemalja Zapadnog Balkana, kojima se nudi „evropska perspektiva” (ne i članstvo). Naravno, voljnost i sposobnost su se uopšteno podrazumevale i ranije. Ipak u kontekstu upornog odlaganja otpočinjanja pregovora sa Albanijom i Severnom Makedonijom i u kontekstu otvaranja „belog Šengena” za građane sa Kosova, te u kontekstu postojanja višegodišnjeg javnog skepticizma u samoj u EU vezanog za proširenje, ovakva formulacija će značiti da će zemlje Zapadnog Balkana tokom ovog procesa morati same više da urade. Od njih se očekuje da nađu novu energiju i da prevaziđu sopstveni „umor od proširenja”.
Dalje, negativno su uticali i nalazi izveštaja o napretku za zemlje Zapadnog Balkana, koji su konačno objavljeni u poslednjoj nedelji maja. U njima se nisu našle posebne pohvale, pre svega napretka u vezi sa vladavinom prava i ostvarivanjem građanskih sloboda, niti optimizam vezan za ukupne reforme, koji bi dao novi podstrek i uticao na zemlje članice da sa svoje strane ubrzaju proces proširenja. Krajem juna Srbiji je otvoreno samo jedno poglavlje (Poglavlje 9 - finansijske usluge), što predstavlja usporavanje ritma u odnosu na dosadašnje otvaranje po dva poglavlja u junu i decembru 2018.
Unutrašnja nesloga i nejednaki uticaj prilikom definisanja politike proširenja mogli su se videti i iz neformalnog memoranduma, koji su poslali predstavnici trinaest zemalja članica, uglavnom iz Istočne i Jugoistočne Evrope, uz Italiju, kao najveću pojedinačnu članicu, i Poljsku, kao zemlju koja je koordinirala ovim stavovima i koja je mesec dana kasnije bila domaćin samita Berlinskog procesa. Kao poseban iskorak, u memorandumu se od EU traži da otvori pregovore sa Albanijom i Severnom Makedonijom. Taj zahtev podržala je i Evropska komisija, ali to nije bilo dovoljno, te je donošenje odluke u junu ponovo odloženo, sada za oktobarski samit. Odsustvo podrške Francuske, Nemačke, Španije i Holandije, pre svih jasno pokazuje obrise „skeptičnog” bloka unutar EU, koji dominira prilikom definisanja politike proširenja.
Sve više igrača na balkanskom terenu
U internim raspravama u EU, na junskom sastanku Saveta za opšte poslove EU, Ameli de Monšalen, koja je naslednica Natali Loazo na mestu ministarke za evropske poslove, kolegama je potvrdila stav Francuske da proces proširenja nadasve mora da se shvati u kontekstu prioriteta jačanja evropskog jedinstva i funkcionisanja EU, da mora da se zasniva na rigoroznim kriterijumima, kao i da sam proces proširenja nije i ne može biti jedini način upravljanja odnosima između Unije i zemalja Zapadnog Balkana. Ona je time aludirala na jačanje bilateralnih odnosa zemalja članica sa zemljama regiona, što je proces koji je Francuska već bila otvorila svojom strategijom za Zapadni Balkan i veoma upečatljivom posetom predsednika Makrona Srbiji sredinom jula.
Čineći ovaj korak jačanja direktnog uticaja na Zapadnom Balkanu, Makron donekle na umu ima i svoj odnos prema Berlinu, s kojim je neuspešno pokušavao da nađe zajednički jezik o potrebnim promenama u Uniji i s kojim želi da ojača partnerstvo u regionu u kom je prethodnih godina Nemačka bila dominantni politički faktor iz Evrope. Međutim, to partnerstvo se do sada pokazalo neefikasno kada je reč o verovatno centralnom političkom pitanju - pregovorima Beograda i Prištine. Multilateralni sastanak zainteresovanih predstavnika EU i zemalja Zapadnog Balkana početkom maja u Berlinu nije otkočio ovaj proces, jer Francuska i Nemačka nisu mogle da utiču na prištinske vlasti da odustanu od nametanja visokih taksi na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine. Šanse za napredak bile su toliko male da je otkazan nastavak razgovora u Parizu, planiran za početak jula.
Mađar kao komesar za proširenje: nagrada ili kazna?
Nakon letnje pauze novoizabrana šefica Evropske komisije, bivša nemačka ministarka odbrane Ursula fon der Lajen iznela je 10. septembra svoje predloge za sastav Komisije. Za naslednika Johanesa Hana na mestu komesara za proširenje predložila je prvo mađarskog pravnika Lasla Tročanjija, bivšeg stručnjaka Venecijanske komisije, ali i ministra pravde u vladi Viktora Orbana (od 2014. do danas). Imajući u vidu širi sukob dela političkog spektra EU sa Viktorom Orbanom povodom erozije vladavine prava i stanja građanskih sloboda u Mađarskoj, kao i njegov složen odnos sa Evropskom narodnom partijom (EPP), čiji je Fides sada samo suspendovani član, teško je oceniti značaj predlaganja Tročanjija za ovu poziciju. Sa jedne strane, jasno je da ceo portfelj ne nosi posebnu težinu u prioritetima nove komisije, niti da pruža posebne mogućnosti za isticanje dobrim rezultatima barem u doglednoj budućnosti. Sa druge strane, Mađarska jeste, na svoj način, jedan od glavnih zagovornika bržeg uključivanja, makar Srbije i Crne Gore, u EU i potpisnik pomenutog memoranduma trinaest članica. Do daljeg nije jasno da li je ovo nagrada ili kazna i za Budimpeštu i za Zapadni Balkan.
Međutim, Komitet za pravna pitanja Evropskog parlamenta odbacio je kandidaturu Tročanjija na sednici 30. septembra. On je odbijen usled utvrđenog sukoba interesa, koji sam Tročanji nije uspeo da razreši pred poslanicima. Suočen sa ovim problemom, Viktor Orban je, konsultujući se sa Ursulom fon der Lajen, imenovao novog kandidata Olivera Varheljija, koji je trenutno stalni predstavnik Mađarske u EU. Time portfelj proširenja verovatno ostaje u mađarskim rukama, jer ne postoji volja da se izmene portfelji po zemljama članicama.
Kao u vreme Junkerove izjave iz 2014, i danas je obaveštenim posmatračima jasno da ni dve vodeće zemlje u procesu pridruživanja - Srbija i Crna Gora - iz različitih razloga neće politički i tehnički biti spremne za učlanjenje u Evropsku uniju oko 2025. godine. Stoga bi insistiranje raznih predstavnika EU i zemalja članica na prolongiranju pitanja proširenja do završetka unutrašnjih reformi trebalo, pre svega, shvatiti kao odjek dubljih unutrašnjih problema u EU, koji se, doduše, odražavaju na društva Zapadnog Balkana. Pred njima se tako nalaze dva zadatka - da nađu unutrašnje snage za nastavak reformskog procesa i da pojačaju i udruže napore kako bi naglasile pozitivne aspekte politike proširenja za same države članice.
