Nacionalni SOS telefon za žene žrtve nasilja još uvek nije uspostavljen zbog upornog odbijanja predstavnika države da razumeju šta ova usluga treba da prestavlja i na koji je način treba organizovati da bi žene mogle da se povere i da očekuju da će dobiti bezuslovnu podršku, u analizi je istakla Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC).
foto: unsplash.com
Tekst je sastavni deo trinaestog broja biltena rEUformator - informatora o poglavljima 23 i 24.
Aktivnost Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja na uspostavljanju besplatne usluge SOS telefona za teritoriju cele države, započeta krajem prošle godine, još nema pozitivan epilog. Nakon povlačenja dva javna poziva (konkursa), do čega je došlo zbog reagovanja ženskih organizacija iz Mreže žene protiv nasilja, moglo se očekivati da će nadležno ministarstvo pripremiti treći poziv u skladu sa zakonima Republike Srbije.
Oni pak propisuju da se usluge socijalne zaštite nabavljaju od pružaoca koji je za to licenciran tokom postupka javne nabavke, u skladu sa zakonom koji uređuje javne nabavke, Zakonom o socijalnoj zaštiti (čl. 64) i propisima donetim za njihovo sprovođenje, a ne putem javnog poziva (konkursa).
U međuvremenu, licence za nacionalni SOS telefon za žrtve nasilja dobilo je pet organizacija i Mreža SOS Vojvodina (konzorcijum koji čini šest ženskih organizacija sa teritorije pokrajine) iako većina njih, ni tada, a ni danas, ne ispunjava potpuno kriterijume o dostupnosti telefonskog broja 24/7 tokom svih 365 dana u godini.
Iako su ženske organizacije pre više od dvadeset godina inicirale uspostavljanje prvih SOS telefona, koje uspešno vode i danas u 18 opština/gradova u Srbiji uglavnom bez ikakve finansijske podrške države ili lokalnih samouprava, uspostavljanje besplatne i stalno dostupne nacionalne telefonske linije postalo je obaveza države nakon ratifikacije Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici. Naime, ova se usluga smatra specijalizovanom podrškom žrtvama nasilja i trebalo bi da odgovori na sve oblike nasilja koje obuhvata Konvencija. U članu 24 jasno se navodi da, pored toga što je besplatna i dostupna (vremenski i geografski), usluga treba da omogući savetovanje pozivaoca u poverljivoj formi, čuvajući njihovu anonimnost.
Raspisavši treći javni poziv (konkurs) krajem septembra 2018. godine, Ministarstvo se opredelilo za kršenje Zakona o socijalnoj zaštiti, preciznije člana 64 o nabavci usluga socijalne zaštite. Da opravda taj postupak, obezbedilo je da Vlada donese Zaključak, kojim se omogućava da se usluga „uspostavi” raspisivanjem javnog konkursa za projekat udruženja u vrednosti od 30 miliona dinara. Pored činjenice da nije jasno kako je Vlada mogla doneti Zaključak kojim se suspenduje član zakona, nije ni tačno da se ova usluga „uspostavlja”. Ako već šest organizacija ima licence za pružanje usluge nacionalnog SOS telefona, onda je jasno da se usluga ne uspostavlja - da ona već postoji! Takođe, jedinstveni besplatni SOS telefon na teritoriji Vojvodine postoji od 2012. godine (0800/101010) i predstavlja model usluge koja je teritorijalno ravnomerno raspoređena, tako da omogućava specifičnu, lokalno bolje povezanu uslugu (rad ovog telefona podržava se iz budžeta Autonomne pokrajine Vojvodine).
Istovremeno, maja 2018. godine nadležno Ministarstvo dopunilo je plan javnih nabavki za 2018. godinu, obrazlažući to potrebom da se nabavi usluga nacionalnog SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja. Međutim, krajem septembra, kao što je već navedeno, umesto raspisivanja javne nabavke, raspisan je konkurs. Sastavni deo konkursa su i Smernice, u kojima je opisana sofisticirana i skupa oprema, koju je potrebno nabaviti, a koju javnom nabavkom nije moguće obezbediti za treće lice (organizaciju koja će pružati uslugu). Mreža žene protiv nasilja ponovo je reagovala, postavljajući ministru niz pitanja. Pored onih pitanja koja se odnose na uporno raspisivanje konkursa izvan zakonskih okvira, postavljano je i pitanje zašto su tehnički uslovi konkursa takvi kao da se uspostavlja kol-centar u kom će raditi 100 operatera, ali i pitanje ko će nakon godinu dana (koliko traje projekat) biti vlasnik nabavljene opreme. Imajući u vidu da je država u obavezi da obezbedi ovu uslugu, nadležno Ministarstvo je moglo da nabavi potrebnu opremu postupkom javne nabavke dobara, a da javnom nabavkom usluga izabere licenciranog pružaoca.
Ženske organizacije su upozorile na dva ključna problema.
Usluga je zamišljena tako da se ne poštuje osnovni standard iz Konvencije Saveta Evrope, kojim se čuvaju anonimnost i poverljiva priroda poziva. Naime, zamišljeno je, iako je anonimnost pozivateljke moguća, da se svi pozivi snimaju, da operateri budu „vođeniˮ upitnicima, da njihove razgovore slušaju supervizori, koji će davati sugestije koje čuje samo operater, ili „upadatiˮ u vezu tako da ih čuju i operater i žrtva, da se sistemu pristupa i spolja (mogu mu pristupiti autorizovane osobe iz Ministarstva), kao i da sistem generiše automatsko slanje poruka ili pozivanje nadležnih ustanova. Tako bi zapravo podrška ženama bila izvan kontrole žena žrtava, jer se dovodi u pitanje njihova mogućnost da same donesu odluku o tome kada će i na koji će način prijaviti nasilje nadležnim institucijama, što direktno predstavlja i bezbednosno pitanje.
S druge strane, povreda pravila o nabavci usluga socijalne zaštite ne samo da je kršenje Zakona o socijalnoj zaštiti (čl. 64, st. 1), već i Zakona o javnim nabavkama (čl. 168, st. 1). Ništavnost ugovora bi bila štetna po budžetska sredstva, kako za primaoca sredstava po nezakonitom osnovu, tako i, u krajnjem slučaju, za korisnice usluga SOS telefona. Iz tog se razloga Autonomni ženski centar obratio Upravi za javne nabavke molbom da hitno pokrene postupak nadzora nad primenom Zakona o javnim nabavkama i da o nepravilnostima u sprovođenju postupka javne nabavke obavesti Republičku komisiju za zaštitu prava u postupku javnih nabavki, Državnu revizorsku instituciju i Budžetsku inspekciju.
Ministar Zoran Đorđević je u svojim izjavama za medije vezanim za nacionalni SOS telefon pokušao da pažnju javnosti usmeri na ulogu koju je izvesni Aleksandar Đorđević imao u nameštanju konkursa. U jednoj od svojih izjava minister odgovara: „Pošto kažu namešteno, pretpostavljam da će se javiti onaj za koga je namešteno, a možda se i niko ne javi, pa ćemo videti da nije namešteno.ˮ Međutim, ovaj odgovor može takođe da govori i u prilog tome da jeste nameštano - ako je namešteno, onaj za koga se namešta neće se javiti (po nalogu onoga ko namešta).
Kako se na treći konkurs nije javila nijedna organizacija, pitanje je da li bismo mogle da očekujemo da će, u četvrtom pokušaju, konačno biti uspostavljen nacionalni SOS telefon, u skladu sa važećim zakonima i na osnovu ispravnog tumačenja standarda koje postavlja Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju nasilja prema ženama i nasilja u porodici. Sudeći po ambicijama ministra Đorđevića, koji želi da ostvari (potpunu) kontrolu nad pitanjima antidiskriminacije, rodne ravnopravnosti i socijalnog uključivanja, malo je verovatno da će se to desiti. Naime, ministar se potrudio da u izmene i dopune Zakona o socijalnoj zaštiti (na čiji nacrt je tokom javne rasprave poslato više od 500 zahteva za povlačenje), unese izmene koje mu omogućavaju da propiše sadržaj i bliže uslove za rad nacionalne SOS linije, „izvlačeći” ovu uslugu iz člana koji nabraja vrste usluga socijalne zaštite. Izmenjeni nacrt Zakona o socijalnoj zaštiti, kao ni izveštaj o javnoj raspravi, ne nalaze se na internet strani Ministarstva.
Ostaje da se vidi kada će žene koje pozovu nacionalni SOS broj prestati da dobijaju automatsku poruku „svi operateri su trenutno zauzeti”.
