Nacionalni SOS telefon

ili gde nestade višedecenijski rad SOS telefona ženskih nevladinih organizacija?

Fotografija: Pixabay

Ovaj tekst je sastavni deo dvanaestog broja Informatora o poglavljima 23 i 24 rEUformator.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja najavilo je tokom 16 dana aktivizma protiv nasilja prema ženama formiranje Nacionalnog SOS telefona za žene žrtve nasilja - telefona koji je država Srbija bila u obavezi da formira još oktobra 2013. g. kada je ratifikovala Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici. Ministarstvo je objavilo dva konkursa za Nacionalni SOS telefon i oba konkursa su povučena. Javno je objavljen broj Nacionalnog SOS telefona 0800/222003, koji kada pozovete, dobijete informaciju: „Svi operateri su trenutno zauzeti.ˮ Namere Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja iz ugla ženskih nevladinih organizacija, koje više od dve decenije u Srbiji pružaju uslugu SOS telefona ženama žrtvama nasilja, objašnjava Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.

Pre dvadeset i više godina, kada su osnovane prve ženske nevladine organizacije u Srbiji, žene žrtve partnerskog, seksualnog nasilja i nasilja u porodici nisu bile vidljive u očima države. Nije postojalo krivično delo nasilje u porodici, ni mere zaštite, ni Protokoli o postupanju profesionalaca. Postojali su samo SOS telefoni na koje su se javljale aktivistkinje/volonterke ženskih organizacija. Upravo je dugogodišnjim zalaganjem ženskih organizacija nasilje u porodici iz privatne sfere prešlo u javnu i kao društveni problem postalo sve vidljivije da bi 2002. g. rezultiralo uvođenjem krivičnog dela „nasilje u porodiciˮ u tadašnji Krivični zakon. A SOS telefoni za žene žrtve nasilja su i dalje radili, volonterski i sa minimumom sredstava samo za pokrivanje telefonskog računa.

Paralelno sa SOS telefonima, pojedine ženske organizacije u Srbiji osnivale su i Sigurne kuće, koje su, uglavnom programom tadašnjeg Fonda za socijalne inovacije, jednu po jednu preuzimali Centri za socijalni rad. Trenutno nijedna žena u Srbiji ne može biti smeštena u Sigurnu kuću ako nema uput Centra za socijalni rad, odnosno ako Centar za socijalni rad ne pristane da plati tu uslugu lokalnoj samoupravi, u kojoj se Sigurna kuća nalazi.

Donošenjem još uvek važećeg Zakona o socijalnoj zaštiti kojim je zaposlenima u sistemu socijalne zaštite data mogućnost da pružaju i usluge socijalne zaštite, što se kosi sa svim pravilima o sprečavanju sukoba interesa, Centri za socijalni rad počeli su da preuzimaju i pružaju usluge, među kojima su SOS telefoni i psihosocijalni tretman učinilaca nasilja. Nakon pozivanja SOS telefona koji su osnovani pri Centrima za socijalni rad utvrđeno je da su kao brojevi SOS telefona pojedinih Centara bili navedeni zapravo brojevi telefonske centrale ili mobilnog tima Centra, o čemu je Mreža „Žene protiv nasiljaˮ marta 2012. g. dostavila dopis Zavodu za socijalnu zaštitu.

Formiranjem jedinstvenog SOS telefona za Vojvodinu 0800/101010 krajem 2012. g. napravljen je veliki korak u priznavanju decenijskog iskustva i rada ženskih organizacija u Vojvodini. Vojvođanski SOS telefon poveren je konzorcijumu koji čini šest ženskih organizacija ravnomerno teritorijalno raspoređenih. Svaka organizacija prima pozive sa teritorije koja joj je najbliža, a ako je taj telefon zauzet, poziv se preusmerava na sledeći slobodan broj. Sredstva za rad ovog SOS telefona predviđena su budžetom Autonomne Pokrajine Vojvodina.

Tokom 2013. g. tadašnje Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike započelo je sa Mrežom „Žene protiv nasiljaˮ, koja okuplja organizacije koje pružaju pomoć i podršku ženama žrtvama nasilja, izradu Minimalnih standarda za pružanje specijalizovane usluge SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja radi uvođenja Nacionalnog SOS telefona po istom principu po kom je uveden jedinstveni SOS telefon u Vojvodini. Mreža je napravila predračun godišnjih troškova za rad Nacionalnog SOS telefona, koji bi imao 15 paralelnih telefonskih linija, ravnomerno raspoređenih po regionima Srbije, i koji bi bio dostupan 24 časa, 7 dana u nedelji. Dogovoreni minimalni standardi su, sa izmenama sa kojima se predstavnice Mreže nisu složile, usvojeni 2015. g. kao Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluge SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja. Članice Mreže su 2016. g. uputile zvaničan dopis Ministarstvu, tražeći da se Pravilnik izmeni i Ministarstvo je odgovorilo da će razmotriti dostavljene predloge.

Na sastanku predstavnica Ministarstva i aktivistkinja ženskih organizacija, koji je održan 19. jula 2017. g., Ministarstvo je predstavilo plan za osnivanje Nacionalnog SOS telefona, koji je podrazumevao da se na taj broj javljaju operateri koji bi od žena koje pozivaju tražili lične podatke, a zatim prosleđivali informacije o pozivu žena nadležnim institucijama. Predstavnice Mreže ukazale su da bi predloženi način rada Nacionalnog SOS telefona doveo u pitanje prvi i najvažniji princip rada SOS telefona, a to je anonimnost. Istaknuto je i da bi osnivanje ovakvog info ili kol centra, kakvih je već bilo ranije u Srbiji, u okviru istog Ministarstva, ali i u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, odvratilo mnoge žene od pozivanja, a one koji bi pozvale, i od daljeg razgovora. Na kraju sastanka predstavnice Mreže naglasile su, a zatim o tome dostavile i dopis, da ukoliko usluga bude ovako uspostavljena, to neće biti u skladu sa standardima usluge SOS telefona i da se neće moći nazvati Nacionalnim SOS telefonom (član 24 Zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici).[1]

Da Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja nije odustalo od svoje namere, javnost je obaveštena 30. 10. 2017. g., kada je objavljen Javni poziv udruženjima radi pružanja usluga SOS telefona namenjenog osobama sa iskustvom nasilja. Iako je AŽC u svom dopisu Ministarstvu naveo da iz teksta konkursa nije jasno da li je on raspisan u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama ili sa Zakonom o udruženjima, kao i da da li će se udruženjima finansirati obuka za pružanje usluge SOS telefona ili sama usluga, Ministarstvo je povuklo sporan konkurs zbog greške u nazivu javnog poziva. Naime, suprotno Pravilniku o bližim uslovima i standardima za pružanje usluge SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja, u nazivu javnog poziva stajalo je da je pružanje usluga SOS telefona za „osobe sa iskustvom nasiljaˮ.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja raspisalo je 10. 11. 2017. g. novi javni poziv za udruženja radi pružanja usluga SOS telefona za žene sa iskustvom nasilja u vrednosti od 30 miliona dinara. Autonomni ženski centar je ponovo Ministarstvu ukazao da Zakon o socijalnoj zaštiti (član 64) propisuje da se usluge socijalne zaštite nabavljaju od pružaoca usluga socijalne zaštite koji je za to licenciran kroz postupak javne nabavke usluga socijalne zaštite, u skladu sa zakonom koji uređuje javne nabavke, ovim zakonom i propisima donetim za njihovo sprovođenje, a ne putem javnog poziva (konkursa). Kako je jedan od uslova za pružanje ove usluge posedovanje licence, Autonomni ženski centar je ukazao na to da na dan objavljivanja Javnog poziva nijedna organizacija u Srbiji ne poseduje licencu, jer Ministarstvo nije propisalo uslove koje organizacija mora da ispuni da bi dobila licencu. Pred Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama, Ministarstvo je po drugi put donelo Odluku o stavljanju van snage Odluke o raspisivanju javnog poziva, ali ovoga puta bez obrazloženja.

Međutim, dva neuspela konkursa nisu sprečila ministra za socijalna pitanja da, zajedno sa gradonačelnikom Beograda, i uz podršku javnog preduzeća „Telekom Srbijaˮ a.d., na Međunarodni dan borbe protiv nasilja prema ženama potpiše Memorandum o saradnji za uspostavljanje SOS telefonske linije za žene žrtve nasilja.

Kada su se žene u Srbiji tog 31. oktobra 2013. g. radovale zbog činjenice da je Skupština Srbije potvrdila Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, nijedna od nas nije ni slutila da će čl. 24 Konvencije o obavezi uspostavljanja besplatne SOS linije biti na ovakav način zloupotrebljen.

Možemo samo da se pitamo zbog čega država Srbija, na čelu sa Ministarstvom za socijalna pitanja, smatra da ima pravo da zanemari višedecenijsko iskustvo rada ženskih nevladinih organizacija na SOS telefonu. Zbog čega je Ministarstvo raspisalo javni poziv za Nacionalni SOS telefon, znajući da nisu propisani uslovi za dobijanje licence, pa da samim tim nema nijedne licencirane organizacije? Zbog čega je Ministarstvu stalo da osnuje info centar, čija bi uloga bila da upućuje žene na institucije sistema i da daje informacije o radnom vremenu tih institucija? Ili možda Ministarstvo zna nešto što ženske organizacije u Srbiji ne znaju?

Ako Nacionalni SOS telefon za žene žrtve nasilja zaživi tako da ženske nevladine organizacije sa višedecinijskim iskustvom rada na SOS telefonu budu isključene, pojedinačni SOS telefoni ženskih organizacija neće posustati. Radiće još bolje i posvećenije, i pomagaće svim zainteresovanim ženama da ulažu pritužbe u slučajevima kršenja načela poverljivosti i anonimnosti u radu Nacionalnog SOS telefona.

Vanja Macanović

Autonomni ženski centar