Foto: Pexels
Članica koalicije prEUgovor Autonomni ženski centar, u skladu sa svojim zalaganjima na uspostavljanju što adekvatnijeg institucionalnog sistema zaštite žena i dece žrtava nasilja u porodici, partnerskog i seksualnog nasilja, uputila je komentare i predloge za izmene i dopune Nacrta zakona o besplatnoj pravnoj pomoći koji je objavljen u julu 2018. godine.
Komentari i sugestije u odnosu na Nacrt zakona kao celinu
DISKRIMINACIJA PRUŽALACA
Autonomni ženski centar smatra da i ovaj Nacrt zakona o besplatnoj pravnoj pomoći sadrži odredbe koje su diskriminatorne, ne samo u odnosu na konkretne pružaoce besplatne pravne pomoći, već u odnosu na sve pravnice/ke koje/i su završile/i Pravne fakultete u Republici Srbiji.
Naime, dok se godinama raspravlja o tome da li udruženja građanki/a mogu biti pružaoci besplatne pravne pomoći, zaboravlja se na činjenicu da besplatnu pravnu pomoć ne pruža udruženje ili institucija kao takva, već pojedinka/ac, pravnica/k sa ili bez položenog pravosudnog ispita, zaposlen/a u udruženju, jedinici lokalne samouprave i drugim državnim organima i organizacijama.
Advokaturu takođe čine ti isti pojedinci, pravnice/ci, koje su nakon položenog pravosudnog ispita odlučile/i da obavljaju samostalnu advokatsku delatnost. Neke/i druge/i pravnice/i su odlučile/i da nastave da rade kao sudije, tužioci, pravnice/ci u centrima za socijalni rad ili u jedinicama lokalne samouprave, bankama, bolnicama i u udruženjima građanki/a. Stoga iznenađuju odredbe ovog Nacrta zakona kojima se svima onima koje/i imaju završen Pravni fakultet u Republici Srbiji, na kome su učile/i da pružaju pravnu pomoć, zabranjuje, pod pretnjom novčanog kažnjavanja, da građankama i građanima pružaju besplatnu pravnu pomoć, prvenstveno u formi pravnih saveta i pisanja podnesaka.
Država ima pravo da ograniči koju vrstu besplatne pravne pomoći i od strane kojih pružalaca će moći da finansira. Međutim, autorke ne vide racio odredbe po kojoj se uvodi opšta zabrana pružanja svih oblika besplatne pravne pomoći od strane pravnica/ka koji ne budu na listi pružalaca, ako za taj pravni savet ne žele da potražuju naknadu od države (npr. u situacijama kada daju pravni savet prijateljici, koleginici, pravno neukoj građanki sa kojom čekaju u redu na šalteru suda i sl.).
Odredbe ovog Nacrta zakona o besplatnoj pravnoj pomoći su i u suprotnosti sa čl. 85 Zakona o parničnom postupku kojim se određuje ko može da bude punomoćnik stranke pred sudom (advokat/ica, krvni srodnik u pravoj liniji, brat, sestra ili bračni drug, predstavnik/ca službe pravne pomoći jedinice lokalne samouprave, u radnom sporu predstavnik/ca sindikata čiji je zaposlen/a članic/a, odnosno diplomirana/i pravnica/k sa položenim pravosudnim ispitom za pravno lice kod koga je u radnom odnosu).
Određenom krugu pravnica/ka je Zakonom o parničnom postupku dato pravo da zastupaju stranke u parničnom postupku kada to čine za novčanu naknadu, a kada bi ti isti pravnici dali besplatni pravni savet ili napisali podnesak bez ikakve novčane naknade, mogli bi da budu prekršajno kažnjene/i po odredbama ovog Nacrta zakona.
Iako postoji pravno pravilo po kome ''ko može više može i manje'', to pravilo je u Nacrtu zakona o besplatnoj pravnoj pomoći očigledno postavljeno naopačke da ''ko može više ne može manje''.
ODRŽIVOST PRUŽANJA BESPLATNE PRAVNE POMOĆI
Sledeća zamerka Autonomnog ženskog centra na Nacrt zakona tiče se određenja besplatne pravne pomoći u užem smislu i pružalaca iste u smislu održivosti tako postavljenog sistema. Naime, Radna grupa se opredela da besplatnu pravnu pomoć u užem smislu pružaju samo advokati/ce.
Autonomnom ženskom cenru, koji već više od 20 godina obezbeđuje besplatnu pravnu pomoć svim ženama žrtvama nasilja u porodici, partnerskog i seksualnog nasilja, kao i deci žrtvama nasilja u porodici i seksualnog nasilja, deluje neverovatno da je Republika Srbija toliko bogata država da može sebi da priušti da plaća najskuplje pružaoce usluge besplatne pravne pomoći u užem smislu, u koje usluge pored zastupanja spadaju i davanje besplatnih pravnih saveta i pisanje podnesaka.
Paralela bi se mogla napraviti sa načinom organizovanja zdravstvenih usluga - ovo bi bilo isto kao kada bi država donela zakon po kome bi sve besplatne zdravstvene usluge pružali samo hirurzi. Nesporno je da hirurzi znaju da pregledaju i prepisuju antibiotike, ali da li bi takav sistem u kome ima 70% više lekara opšte prakse nego hirurga bio održiv? Isto je i sa pružanjem besplatne pravne pomoći - da li će 7 do 10.000 advokata/ica i 1000 pravnika/ca u jedinicama lokalne samouprave uspeti da, pored redovnog posla, daju besplatne pravne savete, pišu podneske i zastupaju najmanje 1.000.000 korisnika/ca?
Iako su tokom prethodnih godina rada na ovom Zakonu rađene studije izvodljivosti i analize postojeće situacije kada su u pitanju pružaoci besplatne pravne pomoći, članovi Radne grupe očigledno nisu razmatrali pitanje održivosti predloženog zakonskog rešenja.
Na žalost i ovaj nacrt Zakona su pisali članovi Radne grupe koji nikada nisu pružali besplatnu pravnu pomoć građankama i građanima Srbije. Jer da jesu, znali bi da najveći broj usluga besplatne pravne pomoći predstavljaju usmeni pravni saveti (60-80%), zatim pismeni - pisanje podnesaka (10-20%) a da je procentualno najmanje odobrenih besplatnih zastupanja (ne više od 10%) . Da li će za državu Srbiju biti ekonomski isplativo da sve besplatne pravne savete pružaju advokati/ce? Za neke pravne savete neophodno je da ih pruže advokati/ce, jer imaju specifična znanja i iskustvo, ali većinu pravnih saveta mogu kvalitetno da daju i pravnice/i.
Da bi predstavile kako to izgleda u praksi Autonomnog ženskog centra, autorke podsećaju i na podatke Izveštaja koji je dostavljen Ministarstvu pravde nakon realizacije projekta pružanja besplatne pravne pomoći koji je u periodu od 1.8. do 31.12.2017. finansiran sredstvima Ministarstva pravde o raspodeli sredstava prikupljenih po osnovu oportuniteta. Za ukupno 1.094.400,00 din. koliko je odobreno projektom, pravnice i advokatice angažovane od strane Autonomnog ženskog centra su pružile ukupno 1073 usluga besplatne pravne pomoći 381 ženi u Srbiji.
ODOBRAVANJE I FINANSIRANJE BESPLATNE PRAVNE POMOĆI
Autonomni ženski centar je od 2005. aktivno uključen u proces komentarisanja Nacrta zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Način odobravanja i finansiranja je i do sada bio predlagan na različite načine i ni jedan, pa ni sada predloženi, nije bio bez mana.
Osnovna zamerka predloženog rešenja odobravanja besplatne pravne pomoći u Nacrtu zakona tiče se obaveza posebno edukovanih pravnica/ka u jedinicama lokalne samouprave da procene da li se radi o slučaju u kome nije dozvoljena besplatna pravna pomoć, i to posebno da procene da li se radi o st. 6 čl. 7 Nacrta zakona:
6) postupku u kome je očigledno da tražilac besplatne pravne pomoći nema izgleda na uspeh, posebno ako se njegova očekivanja ne zasnivaju na činjenicima i dokazima koje je predočio ili su ona suprotna pozitivnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima;
Zbog toga što se usluge besplatne pravne pomoći u užem smislu tretiraju kao jedna nerazdvojna celina, suprotno cilju 2 Strategije razvoja besplatne pravne pomoći u Republici Srbiji, pravnik/ca koja odobrava pružanje besplatne pravne pomoći mora da ceni sve ove okolnosti i u slučaju pružanja besplatnog pravnog saveta ili pisanja podneska. Smatramo da procena svih ovih uslova ima smisla samo kod odobravanja besplatnog zastupanja od strane advokata, mada i iskusan advokat, sa višedecenijskim iskustvom, teško da bi mogao u svakom slučaju da proceni da li tražilac ima ili nema izgleda za uspeh. Advokati/ce koje pružaju besplatnu pravnu pomoć znaju da izgled za uspeh samo jednim delom zavisi od činjenica i dokaza koje tražilac ima, dok mnogo zavisi od znanja i umešnosti advokati/ce koja zastupa i stavova sudija/tužilaca/pravnika u organu javne uprave.
Bojazan autorki, kao što je to bilo i kod nekadašnjeg predloga da besplatnu pravnu pomoć odobravaju pravnici u centrima za socijalni rad, jeste da pravnici u jedinicama lokalne samouprave, sa tri godine radnog iskustva, neće znati i pored najbolje edukacije, ali bez ikakvog iskustva u zastupanju pred pravosudnim organima ili u upravnim postupcima koji se ne vode pred organom lokalne samouprave (kao što su azil, socijalna zaštita, diskriminacija, povreda načela dobre uprave i sl.) da procene ove okolnosti.
Iz priloženih podataka o pruženim uslugama Autonomnog ženskog centra može se videti da su pružane i usluge pisanja vanrednih pravnih lekova, Ustavnih žalbi i predstavki Evropskom sudu za ljudska prava (ESLjP), upravo u situacijama koje bi po ovom Nacrtu zakona bile tretirane kao postupci bez izgleda na uspeh. Ustavne žalbe i predstavke ESLjP se i podnose u slučajevima u kojima pozitivni propisi nisu na adekvatan način regulisali određenu pravnu oblast ili je nisu uopšte regulisali, zbog čega je došlo do kršenja prava građanki.
Predlog načina finansiranja besplatne pravne pomoći, prema kojem su jedinice lokalne samouprave dužne da obezbede sredstva za besplatnu pravnu pomoć koju pružaju pravnici u tim jedinicama lokalne samouprave i 50% za usluge besplatne pravne pomoći koju pružaju advokati, javni beležnici i medijatori deluje nerealna, posebno kada se uzme u obzir činjenica da je 30% opština u Srbiji nerazvijeno i da one svoje budžete dobijaju iz republičkog budžeta.
Slična situacija se desila i sa Zakonom o socijalnoj zaštiti koji je obavezu pružanja usluga socijalne zaštite prebacio na lokalni nivo, s tim što je ostavljena mogućnost namenskih transfera sa republičkog nivoa za određene usluge socijalne zaštite na lokalnm nivou. Od kada je usvojen Zakon o socijalnoj zaštiti 2011., jedinice lokalne samouprave nisu mnogo unapredile usluge socijalne zaštite koje finansiraju iako su na to obavezane. Bojazan je da će isto da se dogodi i sa ovim zakonom ukoliko bude usvojeno predloženo rešenje iz ovog Nacrta i da advokati/ce, javni beležnici i medijatori neće pružati usluge besplatne pravne pomoći u užem smislu zbog nedostatka opredeljenih novčanih sredstava za tu namenu u budžetu lokalne samouprave.
Autorke smatraju da će prekršajno kažnjavanje siromašnih opština samo dodatno pogoršati lošu materijalnu situaciju tih opština i da neće postići svrhu zbog koje su propisane.
Autonomni ženski centar se godinama zalaže za ustanovljavanje jednog Fonda (po ugledu na Sloveniju), koji bi obuhvatio tri podfonda - alimentacioni, za besplatnu pravnu pomoć i za naknadu štete žrtvama nasilnih krivičnih dela. Sva tri fonda je država Srbija dužna, u skladu sa ratifikovanim međunarodnim ugovorima, da osnuje. Autorke smatraju da bi bilo celishodnije i ekonomičnije da to bude jedan Fond, sa jednom Direktorkom, koji bi imao tri različita podračuna i koji bi se punio iz istih izvora (oportuniteta, naplate potraživanja od nedavaoca izdržavanja ili učinilaca krivčnih dela, 1% od svakog Ugovora o osiguranju i sl.). Iz Fonda bi se mogla finansirati usluga besplatnog pravnog zastupanja na teritoriji celokupne države, koja je i najskuplja, a ukoliko Fondom bude rukovođeno principom ''dobrog domaćina'' mogle bi se finansirati usluge pružanja besplatnih pravnih saveta i sačinjavanja podnesaka koje su jeftinije i koje bi se mogle plaćati paušalno.
Svakom pružaocu bi trebalo dati ovlašćenje da, na osnovu jasnih kriterijuma, odlučuje o tome kom tražiocu će biti pružena određena vrsta besplatne pravne pomoći, s tim što pravo na besplatan pravni savet trebaju da imaju sve građanke Srbije, bez obzira na imovinsko stanje, onako kako je to predviđeno ciljem 2g) Strategije razvoja besplatne pravne pomoći u Republici Srbiji.
PREUZETE MEĐUNARODNE OBAVEZE
Autonomni ženski centar je došao do zaključka da članovi Radne grupe ignorišu obaveze koje je Republika Srbija preuzela ratifikacijom međunarodnih konvencija, i to posebno onih u oblasti zaštite prava žene i dece od svih oblika nasilja i diskrimimnacije.
Autorke podsećaju da je Zaključnim kometarima Komiteta za eliminaciju svih oblika diskriminacije žena upućenim Republici Srbiji 25. jula 2013. godine (CEDAW/C/SRB/CO/2-3), u skladu sa ratifikovanom Konvencijom Ujedinjenih nacija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena, u tački 11(v) Republici Srbiji preporučeno da
preduzme neophodne mere da što pre usvoji nacrt zakona o besplatnoj pravnoj pomoći da bi se ženama omogućilo da valjano i na zadovoljavajući način traže svoja prava.
Podsećaju i da je ratifikacijom Konvencije Saveta Evrope o prevenciji i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, Republika Srbija preuzela obavezu iz čl. 57 da obezbedi pravo na pravnu pomoć i besplatnu pravnu pomoć žrtvama pod uslovima koje propisuje nacionalno zakonodavstvo i inkorporirala ga u čl. 29. Zakona o sprečavanju nasilja u porodici kojim je propisano da
Žrtva nasilja u porodici i žrtva krivičnog dela iz ovog zakona ima pravo na besplatnu pravnu pomoć, prema posebnom zakonu.
Članom 4 Nacrta zakona kao tražiteljke i tražioci besplatne pravne pomoći prepoznate/i su samo žrtve nasilja u porodici, torture i trgovine ljudima, ali ne i sve žrtve krivičnih dela kojima je to pravo dato u skladu sa čl. 4 Zakona o sprečavanju nasilja u porodici.
Članom 9 Zakona ograničen je krug dosadašnjih pružalaca besplatne pravne pomoći žrtvama krivičnih dela iz čl. 4 Zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Niti se većina advokati/ca kao ni pravnice/i u jedinicama lokalne samouprave ne bave specijalizovanim pružanjem besplatne pravne pomoći za dela tzv. rodno zasnovanog nasilja.
Zabranjivanjem da angažovane pravnice i advokatice u udruženjima građanki pružaju besplatnu pravnu pomoć ženama i deci žrtvama nasilja u porodici, partnerskog i seksualnog nasilja, država Srbija će teško moći da ispuni obaveze koje je preuzela potvrđivanjem gore navedenih Konvencija.
Prilikom formulisanja predloga i komentara Vanja Macanović, advokatica i koordinatorka tima koji pruža besplatnu pravnu pomoć u Autonomnom ženskom centru rukovodila se:
- dvadesetpetogodišnjim iskustvom u radu sa ženama žrtvama nasilja u porodici, ženama žrtvama višestruke diskriminacije i siromašnim ženama i njihovom decom
- ratifikovanom Konvencijom Ujedinjenih nacija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena
- ratifikovanom Konvencijom Saveta Evrope o prevenciji i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici (tzv. Istanbulska konvencija)
- ratifikovanom Konvencijom Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja (tzv. Lancarote konvencija)
- ratifikovanom Konvencijom o pravima deteta
- ratifikovanom Revidiranom evropskom socijalnom poveljom
- Zakonom o sprečavanju nasilja u porodici
- Strategijom razvoja besplatne pravne pomoći u Republici Srbiji
- Opštim protokolom o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja
- i drugim relevantnim dokumentima Ujedinjenih nacija, Evropske unije i Saveta Evrope.
Izradu amandmana podržala je Evropska unija svojim programom „Instrument za civilno društvoˮ (Civil Society Facility) u okviru Instrumenta za pretpristupnu pomoć (IPA). Za sadržaj ove publikacije isključivo je odgovoran izdavač, a izneti stavovi ne predstavljaju nužno i stavove EU.
