Demokratijom protiv demokratije

Izbori predstavljaju preduslov i garant očuvanja demokratskog političkog poretka. U Srbiji se u poslednjih nekoliko godina učestalo raspisuju i organizuju izbori, što potencijalno dovodi do urušavanja istog tog porekta. U situaciji u kojoj postoji konstantna izborna kampanja potrebno je da politički, ali i ostali društveni akteri podignu glas protiv ovakve prakse, naglašava Milan Aleksić iz Centra za primenjene evropske studije.

Izvor: Pixabay

Tekst je sastavni deo dvanaestog broja biltena rEUformator - informatora o poglavljima 23 i 24.

Izbori kao mera pristupanja Evropskoj uniji

Demokratsko političko uređenje predstavlja jedan od osnovnih postulata modernih evropskih društava i preduslov za učlanjenje u Evropsku uniju. Poštovanje i negovanje demokratskog poretka važan je deo političkog kriterijuma koji svaka zemlja kandidat za članstvo u EU treba da ispuni tokom pretpristupnih pregovora. Srbija je pregovore o učlanjenu u EU zvanično otpočela 2014. godine i tokom ovog procesa takođe mora da dokaže da poštuje demokratska načela, vladavinu prava, zaštitu manjina i drugo, odnosno da ispunjava politički kriterijum za učlanjenje. Evropska komisija redovno izveštava o stanju u ovim oblastima i daje smernice u svojim Izveštajima o napretku Srbije, zajedno sa ocenom stanja u pregovaračkim poglavljima. Takođe, to čini i koalicija prEUgovor u svojim polugodišnjim Alarm izveštajima, zajedno sa stanjem u poglavljima 23 (pravosuđe i osnovna prava) i 24 (sloboda, pravda, bezbednost).

Izbori i izborni proces predstavljaju jedan od ključnih elemenata demokratskog političkog poretka i još jednu oblast koju je važno pratiti unutar političkog kriterijuma za učlanjenje u EU. Izbori se u "redovnom terminu" raspisuju onda kada nosiocima vlasti istekne mandat, dok se vanredni izbori održavaju pod određenim i zakonom propisanim uslovima. U Srbiji se izbori organizuju kada se biraju predstavnici u organima lokalnih samouprava i u pokrajini, poslanici u Narodnoj skupštini, predsednik republike, kao i članovi nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Za sprovođenje izbora zadužena je Republička izborna komisija kao najviši organ, a onda i birački odbori. Izbore i izborni proces reguliše više zakona i podzakonskih akata, a pre svega Ustav Republike Srbije.[1] 

Vanrednost srpskih izbora

Redovni parlamentarni izbori u Srbiji održavaju se svake četiri godine, dok se vanredni izbori organizuju nakon što predsednik republike raspusti skupštinu kada ona u zakonskom roku nije uspela da izabere vladu, ili zato što mu je za to upućen obrazloženi predlog vlade. Iako razlozi koje vlada smatra opravdanim nisu nigde precizno definisani, oni su nesumnjivo povezani sa stvarnom ili potencijalnom političkom nestabilnošću, pa će tako vanredni izbori biti raspisani onda kada vlada izgubi većinu u skupštini, ili onda kada je, recimo, zbog nekog važnog političkog pitanja potrebno obezbediti dvotrećinsku većinu u skupštini (promena ustava itd.). Jasno je da ovakve situacije u političkom životu jedne zemlje ne bi trebalo da budu česte, ali kada imamo u vidu učestalost održavanja izbora u Srbiji, i to pre svega opštih izbora, čini se da su one u Srbiji permanentne. Parlamentarni izbori su u poslednjoj deceniji (od 2007. godine naovamo) održani čak pet puta (umesto dva redovna izborna ciklusa), predsednički - tri puta (u redovnom terminu), dok su se lokalni izbori u poslednjih šest godina održavali svake godine (ne, doduše, i u svim lokalnim samoupravama).

Izbori za poslanike u Narodnoj skupštini, dakle, organizovani su 2007, 2008, 2012, 2014. i 2016. godine. Jedino su oni iz 2012. raspisani u redovnom roku, dok su svi ostali izborni ciklusi bili vanredni. Dalje, 2012. zajedno sa parlamentarnim održani su i lokalni, pokrajinski i predsednički izbori, 2014. parlamentarni i lokalni izbori za Grad Beograd, dok su 2016. zajedno održani parlamentarni, pokrajinski i lokalni izbori. Izbori za predsednika Republike sprovedeni su 2017. godine, a tadašnji premijer Aleksandar Vučić ušao je u izbornu trku i pobedio, što je dovelo do pada Vlade i do formiranja nove. U isto vreme, tokom predsedničke kampanje i Narodna skupština se samoraspustila kako ne bi "uticala na kampanju", što je sve dovelo do zastoja u institucijama isto kao da su bili organizovani i parlamentarni izbori. Ako se saberu svi vremenski periodi tokom poslednje decenije od trenutka raspisivanja izbora pa do izbora nove vlade[2] (pet parlamentarnih i predsednički iz 2017), koji su u proseku trajali četiri meseca, zaključuje se da je Srbija na izborne kampanje i formiranje najviših predstavničkih organa potrošila barem 24 meseca, odnosno dve pune godine.

Ako analiziramo razloge koji su doveli do raspisivanja i održavanja vanrednih parlamentarnih izbora, možemo dovesti u pitanje i njihovu opravdanost. Osim redovnih izbora iz 2012. i vanrednih iz 2007, koji su raspisani nakon donošenja novog Ustava 2006. (zbog čega su izbori morali da budu organizovani), za raspisivanje ostalih izbora korišćene su različite političke okolnosti koje je vladajuća većina smatrala opravdanim ili dovoljno dobrim razlogom za raspisivanje novih izbora. Tako su vanredni izbori u martu 2008. organizovani nakon što je Kosovo u februaru iste godine proglasilo nezavisnost, pa je trebalo proveriti legitimitet vlasti u novonastaloj situaciji. Dalje, bez obzira na to što je Vlada imala većinu u skupštini, vanredni izbori 2014. raspisani su da bi se još jednom „proverila volja narodaˮ i „dobio politički legitimitetˮ kako su tvrdili najviši nosioci vlasti, a neposredno nakon što je Srbija 21. januara te godine zvanično otvorila pregovore o pristupanju sa EU. Još jednom, iako je vladajuća većina bila neupitna i 2016, izbori su ponovo raspisani da bi se ispitala podrška naroda za "ozbiljne i veoma bolne" reforme koje Vlada sprovodi, što je u svom obrazloženom predlogu upućenom predsedniku Republike i navela. I konačno, uprkos činjenici da su poslednji opšti izbori održani pre godinu i po dana, kao i da je nova Vlada tek pet meseci na funkciji (nakon što su okončani predsednički izbori), u javnosti se ponovo govori o mogućnosti, pa čak i o potrebi da se raspišu novi vanredni izbori, koji bi se održali zajedno sa gradskim izborima u Beogradu s proleća 2018. Iako to još nije izvesno, s obzirom da se vladajuća Srpska napredna stranka (SNS) na poslednjoj sednici Glavnog odbora izjasnila se protiv toga, od predstavnika vlasti čuli su se različiti glasovi o neophodnosti sprovođenja novih izbora, a kao razlozi se navode "unutrašnji dijalog o Kosovu", promena Ustava, spoljnopolitički pritisci i dr.

Izbori ne menjaju ništa

Rezultati izbora 2014. godine kao i 2016. nisu bitnije poremetili vladajuću strukturu u Narodnoj skupštini, ni uticali na promenu političkog kursa Srbije, odnosno SNS je u poslednih pet godina neprikosnoveni vladar i kreator političkog života u zemlji. Sa druge strane, uprkos skupštinskoj većini koja, dakle, u kontinuitetu traje od 2012. do danas, Srbija je za to vreme promenila čak četiri vlade i nijedna od njih nije sastavila pun mandat (štaviše, 2013. godine je Vlada bila rekonstruisana, pa je izbore 2014. godine dočekala u izmenjenom sastavu). Ukoliko bi na proleće 2018. zaista ponovo bili održani parlamentarni izbori, sadašnja Vlada Srbije ne bi u kabinetu izdržala ni godinu dana, jednako kao što nije ni ona prethodna, izabrana 2016. godine. Iako bi neko rekao da su izbori "praznik demokratije" i da je bolje ako građani češće izlaze na birališta, čini se da su u situaciji evidentne, kontinuirane i gotovo zacementirane političke stabilnosti njihovi jedini rezultati budžetski rashodi zbog organizovanja izbornog procesa i sprovođenja političke kampanje, kao i zastoj u reformama zbog ponovnog formiranja institucija, koje po pravilu traju nekoliko meseci. Prema izveštajima Agencije za borbu protiv korupcije, koja prati finansiranje političkih aktivnosti u predizbornim kampanjama, za predsedničke izbore 2017. utrošeno je dva puta više sredstava nego za izbore 2012. (iako za gotovo isti broj kandidata: 2012 - 12, a 2017 - 11), dok su (prijavljeni) troškovi kampanja za parlamentarne izbore 2012, 2014. i 2016. godine fluktuirali, a ukupno iznosili oko 4 miliona dinara, što znači da je na vanredne izbore potrošeno barem tri miliona dinara. Sa druge strane, prilikom svake od predizbornih kampanja zabeležene su nepravilnosti, prigovori i prekršajne prijave, što je dodatno opteretilo i pravosudni sistem. Međutim, optužbe za zloupotrebu izbornog procesa i finansiranje kampanje u većini slučajeva na kraju nisu procesuirane.

Nećemo dalje govoriti koliko dana u poslednjih pet godina nije radio parlament, koliko je za to vreme promenjeno ministara, njihovih pomoćnika, državnih sekretara i slično, što je sve dovelo do odlaganja donošenja mnogih zakona, implementacije velikog broja mera i aktivnosti zacrtanih u strategijama, akcionim planovima i drugim aktima, posebno u onim vezanim za pregovaračka poglavlja 23 i 24, za šta se beleže stalna kašnjenja. U situaciji alarmantno visokog javnog duga (između 60% i 70% društvenog proizvoda!) sprovode se i alarmantno skupe političke kampanje učestalih izbornih ciklusa koje se, konačno, finansiraju od novca poreskih obveznika, jer značajan deo tih sredstava, zapravo dolazi iz republičkog budžeta. Srbija je postala zemlja koja se nalazi u konstantnoj izbornoj kampanji i u kojoj se izbori od čuvara demokratije polako pretvaraju u njeno ruglo, pa od ugaonog kamena, postaju njen kamen oko vrata.   

Nijedna od poslednje četiri vlade nije mogla da ispuni ono što je bio njen program, što je navedeno u premijerskim ekspozeima, pre svega zato što nijedna nije sastavila pun mandat. Od četvorogodišnjeg mandata, u javnom diskursu afirmišu se floskula o "sto dana vlade", te (ne)uspesi koji su postignuti u tom periodu. S obzirom na dosadašnju političku praksu, čini se da je ovaj period upravo ta mera koju mora da dostigne svaka vlada da bi se o njenom radu „javnostˮ pozitivno izjasnila, a da nakon toga više i nije važno do kada će opstati, to jest kada će biti zamenjena nekom novom. To znači da nije izvesno da će politika za koju su se građani izjasnili na izborima dostići okvir u kom će moći potpuno da se sprovede.

Isto tako, valja naglasiti da su sve vlade u prethodnoj deceniji u značajnoj meri bile i tehnokratske, odnosno da se u njima nalazio veliki broj nestranačkih ličnosti. Konačno, sadašnju Vladu predvodi Ana Brnabić koja je na to mesto došla upravo kao nestranačka ličnost. Ovo dalje znači da izborni proces ne garantuje građanima izbor onih predstavnika za koje glasaju, odnosno on danas gotovo izvesno otvara mogućnost izbora nekih drugih predstavnika, koji se građanima nisu predstavljali u kampanjama niti su im nudili svoje politike. Konačno, imajući u vidu kontinuirano visok javni dug, koji daleko premašuje gornju zakonsku granicu (45% BDP-a), i politiku zaduživanja, između ostalog, i radi otplate prispelih dugovanja, postavlja se pitanje u kojoj meri najviši predstavnici vlasti uopšte mogu da sprovode politiku koju su obećavali tokom predizbornih kampanja i za koju im je narod dao poverenje, a u kojoj meri zapravo moraju da se prilagođavaju zahtevima drugih aktera, u ovom kontekstu međunarodnih monetarnih institucija. Ne ulazeći ovde u dublju analizu, jasno je, dakle, da izbori i izborni proces u Srbiji danas vrlo malo služe svojoj osnovnoj svrsi, a to je predstavljanje građana i sprovođenje obećane politike.

Kontinuum demokratije, a ne izbora!

Čemu onda služe izbori? U okolnostima postojanja političke i institucionalne stabilnosti, slabe i razjedinjene opozicije, odnosno političkih aktera koji ne mogu ozbiljnije da ugroze vladajuću većinu, niti apsolutnu političku dominaciju SNS-a, čini se da izbori jedino služe tehnologiji vladanja, odnosno da se njima isključivo produžava status quo, jača pozicija koncentrisane moći i dalje urušava demokratski poredak. Štaviše, s obzirom na to da je vladajuća SNS odavno ušla u sve pore društva i to na svim nivoima (zbog čega postaje teško uporediva sa ostalim političkim subjektima), takođe se može postaviti pitanje koliko izbori odražavaju stvarnu i slobodnu volju građana. U ovakvoj situaciji pak opozicija nije u stanju niti da se organizuje, niti da ponudi ozbiljniju političku alternativu vladajućoj strukturi. Sa druge strane, vlast upravo čestim raspisivanjem izbora dobija alibi za nečinjenja i zastoje u reformskim i razvojnim aktivnostima, odnosno nijedna od svih kratkotrajnih vlada ne može da ponese suštinsku odgovornost za takvo stanje. Pa ipak, učestalost izbornog procesa, koja dostiže nivo uzurpacije u okolnostima kada je politička situacija stabilna, dugoročno može da proizvede ne samo nestabilnost, već i da izazove i šire i teže društvene posledice. Zbog toga je važno da se izborni proces vrati u okvire svog osnovnog značenja i da se izbori raspisuju u redovnom roku kako bi se osigurao demokratski poredak i dalji razvoj srpskog društva.

S obzirom na to da je učlanjenje u EU osnovno spoljnopolitičko opredeljenje Srbije, Evropska unija bi na ovakvo stanje izbornog procesa i uopšte na odnos prema izborima morala da obrati više pažnje. U izveštajima Evropske komisije o napretku Srbije, u delu koji se tiče izbora i izbornog procesa, ne mogu se naći ocene koje govore da učestalo organizovanje izbora predstavlja problematičnu praksu. U Izveštaju za 2014. godinu konstatuje se da su izbori bili "inkluzivni i transparentni", a za 2016. da je, recimo, bilo „medijski pristrasnog izveštavanjaˮ. Dalje se konstatuje da je prilikom svakog izbornog ciklusa došlo do zastoja u radu Narodne skupštine, ali se ne pravi veza između tog zastoja i opšteg reformskog zastoja, niti se izborna praksa na bilo koji način problematizuje. Izveštaj Komisije koji se odnosi na 2017. i predsedničke izbore izaći će na proleće 2018. godine, ali će i on verovatno sadržati slične ocene, odnosno neće dublje ulaziti u izborni mehanizam i njegovu vezu sa tehnologijom vladanja. U ovakvoj situaciji, dakle, potrebno je da svi akteri, politički i širi društveni, posebno u Srbiji, ali i u EU, obrate dodatnu pažnju na izbore kao na mogućnost uzurpacije demokratskog poretka i da svi zajedno pojačaju napore da se oni vrate u normalne okvire, te da se umesto izborne postigne suštinska demokratska stabilnost.