izvor: Pixabay
Prvi nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti izrađen je početkom 2016. godine, ali novi još uvek nije usvojen. Poslednja „usaglašena“ verzija nacrta zakona ima brojne nedostatke, od pojmovne konfuzije, preko neusaglašenih zakonskih rešenja i umanjenih već stečenih prava, do kaznene politike koja omogućava nepoštovanje zakonskih odredaba, bez ozbiljne posledice. Ko je imao uticaj na konzervativna rešenja nacrta zakona i zašto su ti predlozi dobili podršku nadležnog ministarstva, a pre svega ministra, pročitajte u tekstu Tanje Ignjatovič iz Autonomnog ženskog centra.
U Akcionom planu (AP) za Poglavlje 23 u vezi sa temom „nedsikriminacija i položaj ranjivih grupa,“ kao jedan od ciljeva, postavljeno je poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti. Predviđen je niz aktivnosti, među kojima je i usvajanje novog Zakona o rodnoj ravnopravnosti, u punoj meri usklađenog sa acquis i odredbama Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici. Planirano je da to bude učinjeno još 2016. godine, ali novi zakon nije usvojen do kraja 2018. godine. Nameće se pitanje zašto ga je toliko teško izraditi i usvojiti, imajući u vidu značajan broj žena u vrhu državne vlasti i (bar dekalrativnu) posvećenost visoko pozicioniranih državnih funkcionera unapređenju položaja žena.
Prvi nacrt zakona, izrađen još februara 2016. godine, povučen je iz skupštinske procedure, na predlog ženskih organizacija, nakon neformalne rasprave o tekstu, koju je organizovao Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova Narodne skupštine. Nova verzija pripremljena je u saradnji sa organizacijama civilnog društva, upućena na mišljenje nadležnim ministarstvima (tokom 2017.), a očekivalo se da nakon vanrednih izbora nacrt zakona uđe u proceduru usvajanja. Na zahtev Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, nacrt je skinut sa dnevnog reda (septembar 2017.) i vraćen na ponovno usaglašavanje. Tom prilikom Autonomni ženski centar obratio se premijerki zahtevom da spreči dalje odlaganje usvajanja novog zakona, postavljajući pitanje da li se tu radi o (muškoj) dominaciji i želji da se uspostavi kontrola nad pravima žena, u duboko partijarhalnom društvu u Srbiji.
Potom, u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja formiran je novi Sektor zadužen za antidiskriminacionu politiku i rodnu ravnopravnost, koji je krajem 2017. započeo proces javne konsultacije o korigovanom nacrtu zakona. Nakon “usaglašavanja” mišljenja “svih aktera” objavljena je verzija nacrta (januar 2018.), koja je ponovo dorađena (maj 2018.) i stavljena na javnu raspravu (sredina juna - početak jula 2018.). Nadležno ministarstvo je navelo da je nacrt usaglašen sa ratifikovanim međunarodnim dokumentima, pravnim tekovinama Evropske unije, Zakonom o planskom sistemu Republike Srbije i nizom drugih zakona.
Šta zameramo „usaglašenom“ nacrtu zakona? Najpre, proces usaglašavanja mišljenja i predloga „svih aktera“ jer su neki imali značajan, a drugi sasvim beznačajan uticaj, suprotno očekivanjima u odnosu na politiku zastupanja ljudskih prava. Zatim, netransparentan proces izmena i dopuna Zakona o zabrani diskriminacije ne omogućava da se zaključi da li su pojmovi i zakonska rešenja ova dva nacrta međusobno usaglašena. Nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti ne samo da ne usaglašava pojmove sa međunarodno prihvaćenim definicijama, već izmišlja nove i unosi dodatnu pojmovnu konfuziju korišćenjem različitih naziva za iste pojmove. Neka od rešenja neusaglašena su sa drugim nactima relevantnih zakona, iako ih kreira isto ministarstvo, kao i sa merama iz već usvojenih državnih dokumenata i sa standardima međunarodnih ugovora koji su ratifikovani. Neki predlozi umanjuju dostignut nivo prava žena, iako nacrt zakona eksplicitno garantuje zaštitu stečenih prava. Smanjeni su donji inosi novčanih kazni za prekršaje, što omogućava nepridržavanje zakonskih odredbi, bez ozbiljnih posledica.
Naime, iz „usaglašenog“ nacrta Zakona o rodnoj ravnopravnosti izbrisana je definicija „nasilja nad ženama“ preuzeta iz Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, koja je zamenjena rodno neutralnim pojmom „nasilje na osnovu pola.“ Pojmovi „žrtva nasilja“ i „učinilac nasilja“ zamenjeni su neutralnim pojmovima „lice koje trpi nasilje“ i „lice koje je počinilo nasilje“ iako je prvonavedene uveo novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici. Pored toga, nacrt predviđa podelu usluga podrške žrtvama nasilja na opšte i specijalizovane, što bi trebalo da označi usaglašavanje sa standardima Konvencije Saveta Evrope, ali takvo rešenje ne podržava nacrt Zkona o socijalnoj zaštiti, čije se izmene i dopune sprovode u isto vreme i od strane istog ministarstva. Istovremeno, određenje specijalizovane usluge SOS telefon, u kom se navodi da ona predstavlja „davanje podrške licu koje trpi nasilje u poverljivom obliku“, suprotno je upravo uspostavljenoj nacionalnoj SOS liniji, iza koje stoji isto nadležno ministarstvo, a koja podrazumeva snimanje poziva i prenos informacija trećem licu. Čak deset puta je niža donja novčana kazna za prekršaj (samo 50.000 dinara za pravna lica i organe i samo 5.000 za pojedince i odgovorna lica), što kaznenu politiku čini neefektivnom (bez obzira na to što su povećani gornji iznosi kazne na 2.000.000 dinara).
Odstupanje i umanjenje u odnosu na dostignuti nivo prava i međunarodne standarde najočiglednije je u vezi sa seksualnim i reproduktivnim pravima i zdravljem žena. Umesto formulacije koja je glasila “[...] imaju pravo na pristup lako dostupnim informacijama, obrazovanju i uslugama koje se odnose na seksualno obrazovanje, kontracepciju i planiranje rađanja [...] ” nadležno ministarstvo usvojilo je značajno redukovanu formulaciju koja glasi “ [...] imaju pravo na pristup lako dostupnim informacijama, koje se odnose na polnost, rađanje, bračni i porodični život [...]” (sva podvlačenja naša). Pored toga što sadržaj člana nije u saglasnosti sa njegovim nazivom, on je nesaglasan i sa pravima i standardima u ovoj oblasti. Ne samo da je isključena obaveza sistematskog obrazovanja kroz redovni školski sistem, kao i usluge savetovanja, već su seksualna i reproduktivna prava (žena) svedena na pravo informisanja o rađanju u okvirima bračnog i porodičnog života. To je u neskladu i sa već usvojenim Nacionalnim programom očuvanja i unapređenja seksualnog i reproduktivnog zdravlja građana Republike Srbije (2017).
Ko je imao uticaj na sadržaj ovakvog nacrta Zakona o rodnoj ravnopravnosti? Uticaj na opisane izmene imale su konzervativne, krajnje desno i religijski orijentisane organizacije, političke partije i pojedinci, koji su svoju argumentaciju koncipirali na stavu protiv „rodne idelogije.“ Oni su se zalagali za izostavljanje pojma „rod“, za „neutralnost“ i „rodnu simetriju“ pojmova i mera, uključujući i one u vezi sa nasiljem prema ženama. Uz izmišljene argumete, pozivali su se na ustavno pravo roditelja da „svojoj deci obezbede versko i moralno obrazovanje u skladu sa svojim uverenjima“, a protiv edukacije o seksualnosti, kontracepciji, planiranju rađanja.
Podršku “usaglašenoj” verziji nacta Zakona o rodnoj ravnopravnosti (kao i nacrtu izmena i dopuna Zakona o zabrani diskriminacije o kojem nije bilo javne rasprave) dao je i Socijalno-ekonomski savet (na 84. sednici, 16. 11. 2018.), podržavajući na taj način sva konzervativna rešenja. Zašto je ova verzija nacrta dobila podršku ministra Zorana Đorđevića, nije teško pretpostaviti na osnovu njegovog obraćanja ženama na konferenciji 8. marta protekle godine, koje je zvanično ocenjeno kao diskriminacija žena.
Sve navedeno jasno potvrđuje da Ministartvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, u čijoj je nadležnosti antidiskriminaciona politika, pravi jasan otklon od politike i standarda ljudskih prava, uključujući prava žena. Iako u nekim elementima nadležno ministarstvo pokazuju zapanjujuće neznanje, ne bi se moglo zaključiti da je to razlog za ovako „usaglašenu“ vrziju nacrta zakona. Naprotiv, mišljenja smo da se radi o eksplicitnoj nameri da se kontrolišu i ograniče mogući uticaji progresivnih zakonskih rešenja na prava i položaj žena u Srbiji. Način na koji to ostvaruje ministar, ignorišući zasnovane predloge, i sprovođenjem samovolje, potvrđuje tezu o „zarobljenoj državi.“ Zbog toga, može se zaključiti da novi Zakon o rodnoj ravnopravnosti neće dovesti do suštinske promene, koja unapređuje prava i i položaj žena.
Tanja Ignjatović
Autonomni ženski centar