Ovaj tekst je sastavni deo osmog broja rEUformatora - informatora o poglavljima 23 i 24.

Vlada nije ispunila minimalne standarde u borbi protiv trgovine ljudima i zaštite žrtava, ocenjeno je u globalnom Izveštaju o trgovini ljudima za 2016. godinu. Izveštaj kao posebno problematične navodi staganciju pravnog okvira, značajan pad u broju identifikovanih žrtava i pružanje usluga socijalne zaštite, koje su neusklađene sa potrebama žrtava.

Američki Stejt department objavio je 30. juna globalni Izveštaj o trgovini ljudima za 2016. godinu. Srbija se ove godine našla na „listi za posmatranje” što pokazuje da Vlada nije ispunila minimalne standarde u borbi protiv trgovine ljudima i zaštite žrtava ovog krivičnog dela, ali da čini značajne napore kako bi ih ispunila. Ona nije pokazala da je sveobuhvatno povećala napor da suzbije trgovinu ljudima u odnosu na prethodni period obuhvaćen izveštajem, zbog čega je i stavljena na „listu za posmatranje”.

Ko su žrtve trgovine ljudima u Srbiji?

U poslednjih nekoliko godina, žrtve trgovine ljudima u Srbiji su u najvećem procentu domaći državljani (2015 - 92,5%), koji se eksploatišu pre svega interno, na teritoriji Srbije (2015 - 67,5%); dok su naši državljani eksploatisani u stranim zemljama identifikovani u manjem broju (2015 - 32,43%). Veliki procenat identifikovanih žrtava trgovine ljudima su deca, čak 60% u 2015. godini. Kada govorimo o vrsti eksploatacije, žrtve su najčešće izložene nekoj vrsti seksualne eksploatacije (2015 - 55%), ali su prisutni gotovo svi njeni oblici - radna eksploatacija, prinudna prošnja, prinuda na vršenje krivičnih dela, prinudni brak. Postoji zabrinutost u vezi sa kapacitetima nadležnih organa da prepoznaju i procesuiraju ove različite vrste eksploatacije.

Ocena za 2016 godinu - bez iznenađenja

Negativna ocena Stejt departmenta ne iznenađuje s obzirom na to da Nacrt strategije za borbu protiv trgovine ljudima i Akcioni plan nisu još uvek usvojeni iako su formulisani 2013. godine. Tokom tri godine, koliko se čeka na usvajanje ovih dokumenata, u oblasti suzbijanja trgovine ljudima došlo je do stagnacije, jer su koordinaciona tela koja su ranije postojala prestala da rade (npr. Republički tim za suzbijanje trgovine ljudima), nova tela nisu osnovana, a posebno negativne posledice ima činjenica da se još čeka na formiranje kancelarije Nacionalnog koordinatora za trgovinu ljudima. Vlada Srbije je u okviru policije osnovala novu kancelariju kako bi koordinirala i organizovala svoje napore u borbi protiv trgovine ljudima, ali za ovo novo telo nisu obezbeđeni kadrovi, niti sredstva.

 

Još jedan od problema navedenih u izveštaju jeste identifikacija žrtava, koja je u prethodnoj godini znatno smanjena. Do 2014. godine u Srbiji je godišnje bilo identifikovano u proseku oko 90-100 žrtava trgovine ljudima, dok je 2015. godine zabeležen drastičan pad i podnetih krivičnih prijava (za 12%) i identifikovanih žrtava (za 68%). To je posledica više faktora, uključujući u to i činjenicu da su istrage slučajeva trgovine ljudima u nadležnosti Uprave granične policije, što ne odgovara postojećim trendovima u trgovini ljudima. Policijski službenici iz Uprave kriminalističke policije, koji su u poziciji da dođu u kontakt sa žrtvama, nisu obučeni da ih prepoznaju. Osim toga, Uprava granične policije nadležna je i za istraživanje slučajeva krijumčarenja ljudi, što im, u kontekstu trenutne izbegličke krize, ne ostavlja mnogo resursa za istrage trgovine ljudima.

Pomoć i podrška žrtvama trgovine ljudima

U izveštaju se napominje da je briga za žrtve trgovine ljudima umnogome trpela i zbog nedostatka koordinacije države sa udruženjima koja pružaju usluge žrtvama (od 40 žrtava identifikovanih 2015. godine tri su upućene na organizaciju ASTRA, dok je u 2014. godini od 125 žrtava na ovu organizaciju upućena samo jedna žrtva).

Utvrđeno je da su centri za socijalni rad imali nedovoljno specijalizovanih programa, senzibiliteta i obučenog osoblja za rad sa žrtvama trgovine ljudima. U Srbiji dobijanje statusa žrtve i ostvarivanje prava nisu uslovljeni time da li će policija podići krivičnu prijavu, što omogućava većem broju žrtava da dobije pomoć. Međutim, time što ih tretira kao i ostale građane u stanju socijalne potrebe, država ne razvija specijalizovane programe pomoći, koje odgovaraju potrebama žrtava. Zatim, na osnovu analize zaštite žrtava u sudskom postupku, vidi se da država žrtvama nije obezbedila dovoljnu zaštitu tokom krivičnih postupaka, zbog čega su one bile izložene zastrašivanju i ponovnoj traumatizaciji. Jedna od najslabijih karika u zaštiti prava žrtava jeste i dalje ostvarivanje prava na kompenzaciju, tj. naknadu štete. Za 13 godina, koliko trgovina ljudima u Srbiji predstavlja krivično delo, samo jedna žrtva uspela je da dobije naknadu nematerijalne štete, i to posle sedam godina vođenja krivičnog i parničnog postupka, što ne bi bilo moguće da nije imala podršku organizacije civilnog društva.

U narednih nekoliko godina ne očekuje se značajnija promena trendova u trgovini ljudima ni kad je reč o žrtvama, ni kad je reč o vrstama eksploatacije kojoj su izložene. Suzbijanje trgovine ljudima je u velikoj meri pitanje političke volje i, u tom smislu, aktivnosti predviđene Akcionim planom za Poglavlje 24 u pridruživanju Evropskoj uniji mogu biti  šansa za promenu stanja - kako u normativnom, tako i u praktičnom smislu.

Akcija protiv trgovine ljudima (ASTRA)