Ovaj tekst je sastavni deo četvrtog broja Informatora o poglavljima 23 i 24 rEUformator.
Autorka ove studije polazi od pretpostavke da humanitarna kriza nije rodno neutralna, te da je u svakom segmentu humanitarnih programa potrebno posebnu pažnju usmeriti na žene. U tom svetlu napravljen je presek trenutne sutuacije u Srbiji i Makedoniji, a poseban naglasak je stavljen na pripremu, koordinaciju, prikupljanje podataka i sistem zaštite u toku izbegličke krize. Metodologija prikupljanja podataka se zasnivala na sprovođenju intervjua sa različitim akterima kao što su NVO, Ministarstva i razne međunarodne organizacije.
Analiza rodnih aspekata izbegličke krize je otežana činjenicom da se žene uglavnom kreću u grupama pa je stoga uspostavljanje kontakata sa njima otežano. Takođe, istraživanje je dodatno otežano činjenicom da su izbeglice u prolazu i da se u prihvatnim centrima zadržavaju najviše nekoliko sati. Uprkos ovakvim okolnostima, ova studija pruža dobar uvid u glavne rizike sa kojima se žene na svom putu do odredišta suočavaju.
Veliki broj žena izbeglica i migrantkinja ima povećan rizik da bude regrutovano u lanac trgovine ženama, a pogotovu one koje putuju same. Pored toga, žene su u većem riziku od seksualnog nasilja kao i porodičnog nasilja. Iako je Vlada Republike Srbije donela Plan reagovanja u slučaju povećanog priliva migranata u kojem se spominju posebno ranjive grupe izbeglica, ovaj dokument ni na koji način ne razmatra rodno zasnovan odgovor na izbegličku krizu kao ni pitanje potreba žena. Pored ovoga, autorka ovog izveštaja naglašava da postoji pomak u vođenju rodno osetljive statistike, ali da to nije dovoljno. U tom smislu potrebno je posebnu pažnju obratiti na pribavljanje kvalitativnih podataka koji će posebno oslikavati potrebe migrantkinja i žena izbeglica.
Kada je u pitanju smeštaj izbeglica po prihvatnim centrima, Srbija i Makedonija se sureću sa sličnim problemima. Naime, proces registracije izbeglica je potrebno da bude unifoman. To znači da je neophodno podići kapacitete zaposlenih kako bi na adekvatan način sproveli intervjue s posebno ranjivim kategorijama izbeglica. Pored toga prihvatni centri treba da ispune standarde po SPHERE, IASC i GBV kriterijumima, jer za sada to nije slučaj.
Na kraju, ovaj izveštaj naglašava da u Srbiji i Makedoniji postoji ozbiljan nedostatak u pružanju usluga ženama izbeglicama i migrantkinjama, te da je njihova zaštita od porodičnog, partnerskog i seksualnog nasilja zanemarena. Primetno je nepostojanje sistemskog odgovora kao i da profesionalci na terenu nisu obučeni da rešavaju specifične probleme žena. Kao jedini odgovor na ove probleme nameće se zaključak da je neophodno uspostaviti koordinisan pristup svih aktera u odnosu na probleme sa kojima se žene izbeglice suočavaju kako bi odgovor na izbegličku krizu bio što bolji.
Aurelija Đan, BCBP
