Ovaj tekst je sastavni deo sedmog broja rEUformatora - informatora o poglavljima 23 i 24.
Uprkos izgrađenom sistemu zaštite, sve je manje identifikovanih žrtava trgovine ljudima u regionu. Sudskih postupaka je malo. Oni ponovo traumatizuju žrtvu i blago kažnjavaju učinioce. Potrebno je koristiti sva raspoloživa dokazna sredstva u sudskim postupcima i obezbediti mehanizam za oduzimanje imovine trgovcima ljudima, koja bi bila korišćena isključivo za naknadu štete žrtvama.
Na regionalnoj konferenciji „Zaštita žrtava trgovine ljudima - pristup zasnovan na pravima žrtava u praksi” učestvovale su organizacije koje se bave borbom protiv trgovine ljudima u četiri države Zapadnog Balkana - Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Makedoniji. One su predstavile podatke o pristupu pravu na naknadu štete žrtvama trgovine ljudima, rezultate nacionalnih politika u ovoj oblasti, kao i podatke o presudama za krivično delo trgovine ljudima donetim tokom 2015. godine u ove četiri države.
U skoro svim zemljama regiona ratifikovani su međunarodni dokumenti, koji štite prava žrtava trgovine ljudima. Međutim, u praksi se suočavamo sa neostvarivanjem prava žrtava trgovine ljudima, pogotovo kada je reč o sudskim postupcima. I dalje je teško procesuirati krivično delo trgovine ljudima jer je ono teško dokazivo. Sudski postupci koji se vode u slučajevima radne eksploatacije retki su ili ih uopšte nema. Problematičan je i slab kvalitet krivičnog gonjenja, pa je i kaznena politika prema učiniocima blaga. I pored stalnog ukazivanja na retraumatizaciju žrtve u sistemu i na štetnost višestrukog prepričavanja traume i suočenja sa trgovcima, iskazi žrtava su i dalje, često jedini, dokazi u sudskim postupcima. Finansijske istrage i druga dokazna sredstva retko se koriste. Žrtve su neadekvatno smeštene i nisu uključene u programe reintegracije. Organizacije civilnog društva nisu dovoljno uključene u identifikovanje žrtava trgovine ljudima. Čak iako su uključene, to se ne čini od početka procesa zaštite. Žrtvama trgovine ljudima često je omogućen veliki broj usluga, ali im one nisu adekvatno dostupne.
Iako zakoni u sve četiri zemlje u regionu daju mogućnost potraživanja naknade štete u krivičnom postupku, žrtve se upućuju na parnične postupke koji su skupi i ne pružaju neophodnu zaštitu. U praksi, vrlo mali broj žrtava zaista i dobije kompenzaciju, bilo od trgovca bilo od države. O tome dovoljno govori podatak da su u poslednjih deset godina u četiri zemlje samo tri žrtve ostvarile pravo na naknadu štete.
Da bi se situacija promenila, potrebno je unaprediti finansijske istrage tokom dokazivanja krivičnog dela trgovine ljudima, kao i otvoriti mogućnost oduzimanja imovine stečene kriminalnim radnjama, koja će se koristiti za kompenzaciju žrtava. Ovo bi bilo moguće učiniti posredstvom fondova za kompenzaciju, za koje su u sve četiri zemlje urađene i studije o finansijskoj izvodljivosti. Pitanja, problemi, nedostaci i preporuke za unapređenje zaštite trgovine ljudima, osim ogromnog značaja koji imaju za žrtve, vrlo su važni i u kontekstu procesa pridruživanja Evropskoj uniji i harmonizaciji standarda koji doprinose boljoj zaštiti žrtava.
ASTRA Akcija protiv trgovine ljudima
