Tekst je sastavni deo Izveštaja koalicije prEUgovor o napretku Srbije u poglavljima 23 i 24 za period od novembra 2015. do aprila 2016. godine.

Generalno, u oblasti borbe protiv korupcije zapaženi su određeni pomaci u periodu od septembra 2015. godine, ali su oni daleko iza planova iz strateških akata i zvaničnog programa Vlade. S druge strane, nastavljeni su negativni trendovi iz ranijeg perioda, naročito kad je reč o odnosu Vlade i Skupštine prema nezavisnim državnim organima i neprimenjivanju domaćih propisa o borbi protiv korupcije kod angažmana koji se odnose na međudržavne sporazume, uključujući i nepostojanje političke volje kao glavnog faktora koji sprečava reforme i sprovođenje važećih propisa.

Iako je borba protiv korupcije istaknuta u aprilu 2014. godine kao jedan od prioriteta Vlade, malo toga je urađeno. Sam Program Vlade nije prepoznao sve glavne probleme i potrebne mere za borbu protiv korupcije.[1] Međutim, veći problem predstavlja činjenica da je taj plan samo delimično sproveden. Iako su pojedine jednokratne aktivnosti sprovedene, premda uz kašnjenje, ne postoji sistemska i održiva promena stava tamo gde je to potrebno (kao što je obećanje organizovanja javnih rasprava u postupku izrade propisa).

Kad je reč o donošenju propisa, glavni problem predstavlja nepostojanje rasprave o mogućim rizicima u vezi sa korupcijom i antikorupcijskim efektima propisa, zbog kršenja pravila o javnoj raspravi i nepostojanja obaveze da se takvi rizici detaljno analiziraju, uključujući i nedovoljnu konzistentnost zakonodavnog sistema i sistema planiranja. Situacija se neznatno promenila od kada je Agencija za borbu protiv korupcije samoinicijativno dala komentare na takve rizike, te je tako podstakla u najmanju ruku skupštinsku i javnu raspravu pre usvajanja problematičnih odredaba. Još uvek nije realizovan veliki broj planova, naročito u okviru Akcionog plana za primenu Strategije za borbu protiv korupcije (2013-2018)[2]. Stoga, iako su istekli rokovi iz Akcionog plana, još uvek nije poboljšan Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Izrada Zakona počela je u martu 2015. godine. Nakon početnih konflikata i opstrukcija (delimično na relaciji Ministarstvo pravde - Agencija za borbu protiv korupcije), ostvaren je određeni napredak u okviru Radne grupe, ali još uvek postoje neslaganja o određenim pravnim konceptima. Nije bilo čak ni pokušaja da se izmeni Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, što je predviđeno Akcionim planom. Za Zakon o lobiranju, koji je takođe trebalo da bude usvojen, ni nacrt nije objavljen. Krivični zakonik takođe nije izmenjen, niti su izmenjeni različiti zakoni koji uređuju zakonodavni postupak i rad Vlade i Skupštine, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i nekoliko zakona u oblasti javnih finansija.

Koordinaciono telo Vlade, uspostavljeno sa ciljem da poboljša ispunjavanje obaveza, sastaje se retko. Nema dostupnih informacija u vezi sa efektima ovakve koordinacije. Sastanak koji je održan 25. januara 2016. godine stvorio je čak i dodatnu brigu, budući da je potpredsedavajući ovog tela, ministar pravde, ^[4] tvrdio da se ovo telo u svom radu rukovodi Akcionim planom za poglavlje 23, dokumentom koji postoji samo u fazi nacrta (sa druge strane, postoji Strategija za borbu protiv korupcije koju je usvojila Skupština i Akcioni plan usvojen od strane Vlade).

S druge stane, doneseno je nekoliko drugih zakona, koji mogu imati pozitivan ili negativan uticaj na borbu protiv korupcije. Novi Zakon o opštem upravnom postupku, usvojen u februaru 2016[5], predviđa bolja pravila o rešavanju sukoba interesa i pojednostavljenu komunikaciju između državnih organa i građana, čime se smanjuju rizici korupcije[6]. Zakon o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i lokalnim samoupravama[7] uveo je pravila o sprečavanju sukoba interesa, poklonima i dodatnom zaposlenju i za taj deo državne uprave i uvažio je preporuke Agencije za borbu protiv korupcije, kao osnov za razrešenje državnih službenika na položaju.

Skupština je takođe donela sistemski Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, kao i izmene Zakona o sudijama, Zakona o javnim tužiocima, Zakona o Visokom savetu sudstva i Zakona o Državnom veću tužilaca. Poslednja dva zakona uvela su pretpostavku transparentnosti odluka Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, tj. obavezu obrazlaganja njihovih odluka o objavljivanju godišnjeg izveštaja i održavanju javnih sednica. Iako to predstavlja napredak u odnosu na ranije odredbe, još uvek ne postoji garancija transparentnosti budući da Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca mogu svojim poslovnicima predvideti neograničen broj izuzetaka[8].

Jedna od najproblematičnijih oblasti u pogledu moguće korupcije je urbano planiranje i izgradnja. Iako je u toj oblasti došlo do izvesnih očekivanih pomaka, u smislu lakšeg pribavljanja dozvola i drugih dokumenata, Zakon o legalizaciji objekata podstakao je sumnje u pogledu ustavnosti[9], povlašćenog tretmana građana i firmi koji su prekršili zakon i velikih ekonomskih interesa koji su potencijalno uticali na određene pravne odredbe[10].

Izmenjen je Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama. Nedostaci tog zakona - na koje je ukazala Agencija za borbu protiv korupcije^[11] u julu 2014. godine nisu uklonjeni^[12]. Iako su neke od izmena korisne, ostali su problemi kao što su nedovoljan nadzor nad javno-privatnim partnerstvima, nejasan status Komisije za javno-privatno partnerstvo, diskreciona ovlašćenja javnih partnera, nepostojanje rokova itd.

Zakon o ulaganjima izazvao je dosta komentara i reakcija. Ministarstvo privrede nije želelo da pokrene javnu raspravu o konačnoj verziji nacrta, a javnost je tek posredno saznala (iz komentara Agencije za borbu protiv korupcije) za nameru da se ozbiljno ograniči pravo na pristup informacijama o ugovorima sa investitorima. To je naročito problematično budući da su takvi ugovori često sakriveni i mogu se dovesti u pitanje iz perspektive javnog interesa. Nakon javnih reakcija Poverenika za informacije, Agencije za borbu protiv korupcije, Transparentnosti Srbije i drugih, u skupštinskoj proceduri je uklonjena najproblematičnija odredba, ali su ostale brojne druge odredbe, koje se nalaze „ispod radara“ ograničenog javnog nadzora, čime se ostavlja prostor za diskreciono donošenje odluka i korupciju^[13]. Vlada Srbije i ministar privrede mogu da podzakonskim aktima definišu koja ulaganja mogu biti od „posebnog značaja“ i na koji način će privlačiti direktna ulaganja.

„Profesionalizacija upravljanja javnim preduzećima“ - jedan od glavnih ciljeva Vlade, još uvek nije sprovedena iako predstavlja zakonsku obavezu već tri godine. Pravni mehanizam izbora direktora i članova nadzornih odbora javnih preduzeća je manjkav. Međutim, čak se ni takav mehanizam ne sprovodi. Konkursi za izbor direktora okončani su u svega nekoliko javnih preduzeća. U drugim preduzećima, niko nije odlučivao o prijavama skoro tri godine, dok u nekim, konkursi nisu ni raspisivani (u slučajevima kada visokopozicionirani partijski funkcioneri drže pozicije). Vlada i dalje drži većinu direktora u statusu vršilaca dužnosti. Umesto primene postojećih mehanizama snošenja odgovornosti, kvalitet rada direktora razmatra se na arbitraran način ili putem irelevantnih argumenata, od strane političara i medija. Većina reformi javnog sektora nije se odnosila na javna preduzeća. U nedostatku pune primene, zbog nedostatka političke volje^[14], Zakon je izmenjen. Ministarstvo privrede nije organizovalo obaveznu javnu raspravu, ali su se održale određene konsultacije, naročito sa međunarodnim finansijskim institucijama. Novi Zakon je ispravio određene manjkavosti, npr. obavezom da najbolji kandidat bude odabran nakon javnog konkursa, a ne bilo koji od tri kandidata. Međutim, u Zakonu su zadržane prelazne odredbe koje omogućavaju nastavak partijske kontrole nad javnim preduzećima i sprečavaju njihovu punu profesionalizaciju, na neograničen vremenski period^[15].

Pravila o državnom i političkom oglašavanju nisu ni dosledna ni dovoljna. Kao rezultat toga, javna sredstva se troše uzalud, a politički uticaj na medije vrši se putem diskrecionog finansiranja ili diskriminacije medija. Ti problemi su prepoznati u Medijskoj strategiji iz 2011. godine i izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije i postali su deo političkih prioriteta u 2012. godini, ali rešenje nije doneto. Vlada nije u potpunosti rešila taj problem u reformi medijskih propisa (2012/2014) i Zakonu o javnim nabavkama. Na sličan način, novi Zakon o oglašavanju stavlja akcenat samo na komercijalno oglašavanje, te ta pitanja ostavlja otvorenima[16].

Primena Zakona o zaštiti uzbunjivača počela je u junu 2015. godine, ali nema dokaza da li je broj prijavljenih slučaja korupcije znatno porastao. U Zakonu još uvek postoje brojne manjkavosti koje su prepoznate tokom javne rasprave[17]. Sprovođenje novih medijskih propisa donelo je određene pozitivne efekte. Pojedini problemi, prepoznati tokom postupka usvajanja[18], pokazali su se u praksi, i to u nejasnim konkurentskim odredbama o finansiranju programa od javnog interesa. Takođe je bilo primera direktnog kršenja zakona u raspodeli javnih sredstava[19]. Mere za uvođenje transparentnosti u vlasništvo nad medijima nisu donele značajan napredak. Stoga još uvek ne postoje pouzdane informacije o vlasništvu nad vodećim štampanim medijima, dok je privatizacija lokalnih elektronskih medija i kasnija dodela budžetskih sredstava tim medijima izazvala nove sumnje u pogledu skrivenih političkih interesa.

Dok zakoni čije usvajanje je bilo predviđeno strateškim aktima nisu bili pripremani, visoki funkcioneri vlade nekoliko puta su najavljivali da će Srbija uskoro imati Zakon o poreklu imovine. Usvajanje ovog akta nije predviđeno ni u jednom strateškom dokumentu. Javna rasprava o ovom zakonu nikada nije otpočeta u javnosti. ^[20] U aprilu 2016. godine, minsitar pravde je izjavio da će zakon biti „uskoro završen.“

Akcioni plan za Poglavlje 23 u okviru pregovora sa EU „prihvatila je Evropska komisija“, a prema vestima, sve države članice osim Hrvatske prihvatile su otvaranje pregovora[21]. Proces pripreme je bio konsultativan, ali veliki broj argumentovanih primedaba nije prihvaćen. Zbog toga nisu obuhvaćena neka važna pitanja, pojedine mere i aktivnosti nisu dovoljno razrađene i postoje problemi u vezi sa rokovima i planiranim sredstvima. Međutim, najveći mogući problem predstavljaju nedovoljno ambiciozni ili nedovoljno razrađeni pokazatelji uspešnosti. Stoga preti realna opasnost da proces pridruživanja neće biti iskorišćen za stvaranje održivog sistema borbe protiv korupcije u Srbiji, ali i da ocena uspešnosti bude stavljena u funkciju političkog uslovljavanja umesto da se zasniva na postizanju jasno postavljenih ciljeva. Još jedan problem u vezi sa EU integracijama i saradnjom sa ostalim međunarodnim institucijama jeste i činjenica da su ministarstva sklona praksi da ne unose nikakve izmene u predloge zakonodavnih akata nakon dobijanja „pozitivnog mišljenja“ od strane EK, MMF, Saveta Evrope itd. Štaviše, predlozi koji dolaze od domaćih zainteresovanih strana nekada se odbacuju baš na račun navodnog neslaganja sa EU pravilima, čak ne ni postojećih direktiva. Primer za ovo je i slučaj sa navodnim neslaganjem sa EU pravilima, kada je ministar privrede odbio da dostavi informacije od javnog značaja čak i nakon obavezujućeg rešenja Poverenika za pristup informacijama od javnog značaja i mišljenja Ombudsmana. ^[22]

Nažalost, u izradi većine[23] zakona nije ostvareno sledeće obećanje iz ekspozea premijera: „Omogućićemo privredi, civilnom društvu i drugim zainteresovanim stranama da učestvuju u svim fazama pravnih akata, od koncepta zakona, do predloga, uključujući i pripremu podzakonskih akata“. Ni pravila o javnim raspravama nisu poboljšana, tako da predvide obaveznu raspravu o konceptu zakona i podzakonskim aktima. Broj nacrta za koje se javna rasprava organizuje bio je, naime, nešto veći nego ranijih godina, ali obavezne rasprave nisu organizovane u brojnim slučajevima[24]. Ni održavanje javne rasprave nije garancija da će problemi biti primećeni. Tako je, u slučaju Zakona o ulaganjima, tek nakon javne rasprave, u nacrt uneta odredba koja narušava jedinstvo pravnog sistema u domenu pristupa informacijama, koja nije uklonjena ni nakon upozorenja Agencije za borbu protiv korupcije, Poverenika za informacije i drugih, sve do upućivanja predloga u Skupštinu[25].

U aprilu 2014. premijer je najavio formiranje „udarnih timova za progon organizovanog kriminala i korupcije“, čija pravna priroda nije bila objašnjena. U maju 2015. predstavljen je nacrt Strategije finansijskih istraga koji pominje „udarne grupe“ za ispitivanje krupnijih korupcionaških predmeta[26]. Zakonski osnov za osnivanje tih tela biće najavljene izmene Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala i korupcije iz septembra 2015. godine. Iako i nacrt ovog akta ima manjkavosti, može se očekivati da će njegovo usvajanje dati pozitivne efekte, kroz finansijske istrage i veću specijalizaciju tužilaštava i drugih organa[27]. U međuvremenu, tokom prošle godine objavljeno je da su prestale da rade ranije formirane „radne grupe“ za ispitivanje „24 privatizacije“, tj. slučajeva na koje je ukazivao Vladin Savet za borbu protiv korupcije između 2002. i 2012. godine. Još uvek nema sveobuhvatnih podataka o tome šta je utvrđeno u vezi sa tim izveštajima, niti informacija na osnovu kojih bi se moglo zaključiti da je Vlada počela da sistemski razmatra izveštaje Saveta objavljene nakon 2012. godine[28].

U ekspozeu premijera (npr. za razliku od 2012. godine i Strategije za borbu protiv korupcije iz 2013. godine), odnos između Vlade i odluka i preporuka nezavisnih državnih organa nije ni pomenut. Stanje se pogoršalo u prethodnih dvanaest meseci, budući da usvajanje skupštinskih zaključaka o godišnjim izveštajima nezavisnih organa u 2014. godini nije donelo promene u praksi[29]. Vlada je ignorisala obavezu o izveštavanju Narodne skupštine o preduzetim merama u roku od šest meseci, a Narodna skupština nije postavila pitanje odgovornosti Vlade. U 2015. godini, skupštinski odbori su donosili „mekše“ zaključke, a Skupština nije o njima uopšte raspravljala. Skupština nije izabrala dva potrebna člana u Odboru Agencije za borbu protiv korupcije (koje su predložila nepolitička tela), čime je Agencija praktično izložena većem političkom uticaju i čime se u najmanju ruku opstruira njen rad. Isto tako, većina parlamentaraca je čak prekršila pravila kako bi sprečila izbor nezavisnog kandidata u Regulatorno telo za elektronske medije[30].

Ekspoze premijera takođe je sadržao planove za racionalizaciju javnog sektora, završetak restrukturiranja preduzeća, smanjenje budžetskog deficita i sive ekonomije, uvođenje e-uprave i smanjenje rokova za izdavanje dozvola. Iako je ostvaren izvestan napredak u ovim oblastima, što može biti relevantno i za borbu protiv korupcije, nije bilo vidljivih promena u pogledu „smanjenja broja zaposlenih u javnom sektoru… posebno onih koji su tu zahvaljujući uticaju političkih partija“ i sprovođenja funkcionalnih analiza koje bi tome trebalo da prethode.

Očekivanja da će status državnih službenika na položaju biti konačno regulisan u skladu sa Zakonom o državnim službenicima nisu ispunjena. Vlade je nastavila s postavljanjem „vršilaca dužnosti“ na brojne pozicije i još uvek ne postavlja službenike na osnovu konkurentnog  konkursa.

Nije došlo do značajnog i sistemskog napretka u oblasti transparentnosti javnih ovlašćenja, pri čemu su ostvarena mala poboljšanja, obično u okviru novog zakonodavstva (npr. objavljivanje određenih informacija na veb-stranicama skoro da predstavlja pravilo u svakom novom zakonu). U martu 2016. godine, Vlada je naizgled izmenila praksu ignorisanja Zakona o slobodnom pristupu informacijama i gotovo je odmah odgovorila na desetine zahteva za informacijama koje su uputili Transparentnost Srbija i drugi, nakon pokretanja sudskih postupaka i odluka Upravnog suda.^[31] Međutim, ne postoji praksa objavljivanja važnih dokumenata, kao što su međunarodni sporazumi u vezi sa velikim javnim resursima - ni proaktivno niti na zahtev. Tako nisu dostupni neki važni aneksi ugovora sa kompanijom Air Serbia, aranžmana sa firmom Belgrade Waterfront[32] i u vezi sa upravljanjem železarom Smederevo. Poslednji primer je najupečatljiviji budući da je pristup odbijen i kontrolnom državnom telu^[33] - Povereniku za informacije od javnog značaja^[34].

Veliki nedostaci su vidljivi u primeni pravila o dodeli državne pomoći[35], u vezi sa obuhvatom važećih propisa, kontrolnim mehanizmima i doslednošću u primeni važećih propisa. Iako je „kontrola državne pomoći“ u većini slučaja formalne prirode, u određenim slučajevima bilo je jasno da nikakva kontrola nije sprovedena. Takav je slučaj sa ugovorom o dodeli državne pomoći kompaniji Mei Ta, gde se ugovor o subvenciji odnosi na odluku Komisije za kontrolu državne pomoći, koja je donesena tri meseca kasnije[36].

Kad je reč o represiji, Vlada je pokušala da pokaže odlučnost u borbi protiv korupcije uglavnom kroz akcije hapšenja, kao što je to bio slučaj u prethodnim godinama. Međutim, ono što je novo je koncept hapšenja velikog broja pojedinaca, u jednoj policijskoj akciji i za jedan dan, pri čemu nema vidljive veze između uhapšenih ljudi i krivičnih dela za koja se terete. Ideja koja stoji iza takvih akcija je promotivne prirode. Prvi takav slučaj desio se nešto pre 2016. godine.^[37] Neke od navodnih zloupotreba u tom slučaju stare su čak i deset godina. Obaveštenja o hapšenjima opet su se pojavila u tabloidima. Ministar je na pres-konferenciji govorio o toj policijskoj akciji. Tog dana je zvaničnik iz Uprave kriminalističke policije izjavio da su u pitanju „komplikovane istrage i da je potrebno vreme da bi se prikupili dokazi potrebni za dalje postupanje tužilaštva“, kao i da je „doneta odluka o vremenu hapšenja kako bi se, na osnovu preporuka Evropske komisije i Vlade Srbije, poslala preventivna poruka direktorima javnih preduzeća i lokalnim samoupravama, kao i predstavnicima privatnih preduzeća koji sarađuju sa državnim telima, da treba da poštuju zakon i da će sve biti u redu“. Ovo može biti pokazatelj pogrešno protumačene primedbe Evropske komisije o nepostojanju rešenih slučajeva korupcije na visokom nivou.

Drugi slučaj „masovnog hapšenja“ desio se u martu 2016, tokom predizborne kampanje^[38]. Ponovo je ministar bio taj ko je izvestio o rezultatima akcije (sad čak u „tehničkom mandatu“). Isto tako, navodni slučajevi korupcije nisu bili međusobno povezani. Treba primetiti da u tim najnovijim slučajevima navodne zloupotrebe službenog položaja i druga krivična dela nisu bili praćeni podmićivanjem zvaničnika. To može biti vezano za nedostatak dokaza. Međutim, ne postoji politička volja da se u Krivični zakonik uvede koncept „nezakonitog bogaćenja“ iz Konvencije protiv korupcije UN, iako je takva ideja postojala u Strategiji za borbu protiv korupcije, a rok za izmene istekao je u decembru 2014. godine. S druge strane, nacrt Akcionog plana za Poglavlje 23 predviđa samo analize i razmatranje različitih mogućnosti, što treba da bude urađeno u prvoj polovini 2016. godine.

Iako je bilo povremenih objava pojedinih ministara o prijavljivanju korupcije, nije bilo kampanje koja bi podstakla građane da to čine. Zakon o zaštiti uzbunjivača doneo je malo promena u tom smislu. Javni tužioci, zaduženi za krivične istrage korupcije i drugih krivičnih dela uradili su još manje, pokazujući nedovoljno interesovanja za javno dostupne informacije koje ukazuju na korupciju.

U ovom periodu nije bilo konačnih presuda u slučajevima korupcije na visokom nivou, niti zapaženih konačnih odluka radi kažnjavanja kršenja Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije ili Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. I dalje se vode neki krivični postupci koji su ranije započeti. U nekim slučajevima, javnosti su predstavljeni slučajevi bez elemenata korupcije (uglavnom u političkom kontekstu), kao simbol suzbijanja korupcije[39]. Agencija je pokrenula nekoliko postupaka zbog kršenja pravila o sukobu interesa protiv aktuelnih ministara. Državna revizorska institucija je započela prve revizije političkih subjekata (tri najmoćnije političke stranke). Novi predizborni proces počeo je u proleće 2016. godine, bez jasnih rezultata istraga navodnih zloupotreba i kupovine glasova koji su se desili tokom izbora 2012. godine.

Došlo je do značajnih izmena u organima za sprovođenje zakona, pri čemu su sve kontroverzne. U decembru 2015, Vlada je razrešila direktora policije, koji je bio i načelnik Uprave kriminalističke policije. Odluka je prikazana kao penzionisanje, ali nije bilo jasno kada je direktor Milorad Veljović trebalo da se penzioniše. Pored toga, nejasno je zašto je ista Vlada, 2013. godine, postavila lice koje treba da se penzioniše za dve i po godine na petogodišnji mandat[40]. Postupak odabira novog tužioca za organizovani kriminal bio je, takođe, u najmanju ruku kontroverzan. Izabrani kandidat, bivši advokat Mladen Nenadić, bio je znatno bolje rangiran na testiranju za dosta zahtevniju poziciju i navodno je blizak vladajućoj stranci.[41] Državno veće tužilaca ostavilo je suviše prostora za dalju intervenciju Vlade u postupku predlaganja kandidata za javne tužioce, koji su naposletku izabrani sa spiska u Skupštini (Državno veće tužilaca moglo je da umanji stepen takvog političkog uticaja dostavljanjem spiska sa rangiranjem). U Odeljenju za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu takođe je bilo značajnih promena - jedan od najiskusnijih sudija, Vladimir Vučinić, povukao se sa dužnosti, nakon pritiska predsednika Suda i budući da ga Visoki savet sudstva nije zaštitio.[42]

Generalno, nastavljeni su trendovi iz ranijih godina u vezi sa represivnim antikorupcijskim aktivnostima - došlo je do malog povećanja broja otkrivenih i pokrenutih slučajeva. Ne postoji praksa redovnog objavljivanja tih podataka, a registri različitih organa još uvek su neuporedivi i nedovoljno informativni.

Preporuke:

• Povećati transparentnost donošenja odluka, naročito na izvršnom nivou.
• Dodatno ojačati nezavisnost sudstva i stvoriti uslove za slobodan i nediskriminatoran rad tužilačkih organa.
• U potpunosti primeniti medijske zakone i stvoriti uslove za funkcionisanje medija bez pritiska i uticaja političkih i ekonomskih centara moći.
• Vlada treba da osigura sprovođenje odluka Poverenika za informacije od javnog značaja kada god je to potrebno.
• Usvojiti Zakon o lobiranju kako bi se sveli na najmanju moguću meru neninstitucionalni uticaji na rad izvršne i zakonodavne grane vlasti.
• Skupština treba da unapredi praksu praćenja primene skupštinskih zaključaka donetih povodom godišnjih izveštaja nezavisnih državnih tela. Onda kada izveštaj ukaže na propuste Vlade ili drugih izvršnih organa, Skupština treba da zahteva primenu mera radi rešavanja propusta i da pokrene postupak utvrđivanja odgovornosti direktora koji nisu ispunili svoje obaveze.
• Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom treba da sprovodi česte kampanje kojima bi podstakla učešće OCD u borbi protiv korupcije, nezavisno i u saradnji sa Agencijom za borbu protiv korupcije. Generalno je u toj oblasti potrebna bliža saradnja i intenzivnija komunikacija između dve institucije. Potrebno je voditi kampanju bez vremenskih ograničenja definisanih u Akcionom planu, kako bi se građani informisali i OCD podstakle da učestvuju u projektima borbe protiv korupcije.