Studentske blokade u Srbiji su započele krajem 2024. godine zahtevima koji su povezani sa radom institucija među kojima je i policija. Kakva je onda uloga policije u ovim društvenim promenama?
U saradnji sa pravosudnim organima, policija treba da privede pravdi odgovorne za pad nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu i smrt 15 osoba. Policija bi trebalo i da se stara o bezbednosti studenata i svih drugih građana koji se nalaze na blokadama i javnim skupovima proteklih meseci. Ipak, vidimo se da se pojedini delovi policije ili službi bezbednosti bave i zastrašivanjem i „miniranjem” studentskog pokreta.
Kako se to studentski zahtevi (ne)posredno odnose na policiju? Podsećanja radi, zahteva se: 1. objavljivanje celokupne dokumentacije o rekonstrukciji nadstrešnice; 2. istrage protiv napadača na studente i nastavnike tokom protesta; 3. odbacivanje optužbi protiv studenata zbog učešća na protestima; 4. povećanje budžeta za visoko obrazovanje za 20%. Dakle, prva tri zahteva se odnose na institucije među kojima je i policija.
Šta tačno zahtevaju studenti?
Najpre, studenti traže objavljivanje celokupne dokumentacije o rekonstrukciji nadstrešnice. Verovatno zbog toga što ne veruju da će policija i pravosuđe odraditi posao „kako valja” jer im na „glavi stoji neki politički pritisak”. Isti onaj zbog kojeg Srbija prednjači među evropskim zemljama po pitanju nivoa korupcije i organizovanog kriminala. Studenti su, kao i veći deo javnosti, svesni u kakvoj zemlji žive i koliko su političari zarobili institucije, zbog čega i nema poverenja u njihov rad.
Postoje i mnogi drugi razlozi zbog kojih bi odgovornost za pad nastrešnice bilo teško utvrditi, poput nepostojanja dokaza ili jasne uzročno-posledične veze. Ipak, objavljivanjem celokupne dokumentacije bi se otklonile sumnje u nezavisnost istrage. A kroz transparentni proces bi se zaštitili tužioci, sudije i policajci koji treba da obave ovaj posao, jer bi javnost stajala iza njih.
Drugi zahtev se takođe odnosi na rad institucija. Naime, studenti Fakulteta dramskih umetnosti su bili napadnuti 22. novembra prilikom odavanja počasti žrtvama, a pitanje je koliko i kako bi se nadležni bavili ovim događajem da dekan Fakulteta nije podneo prijavu. Ponovo, policija i pravosudni organi treba da odrade svoj posao kako bi se odgovorni za ovaj napad priveli pravdi.
Trećim zahtevom se traži oslobađanje studenata koji su optuženi da su izazivali nasilje i pozivali na rušenje ustava na prvom velikom protestu zbog pada nadstrešnice. Naime, vlast već godinama podriva građanske proteste putem „ubačenih elemenata” koji izazivaju nasilje tako što napadaju policiju ili druge demonstrante, ili oštećuju državnu imovinu. U takvim situacijama, umesto da promptno intervenišu, kordoni policije se drže u stavu „mirno” dok huligani uništavaju imovinu a policajci trpe kamenje. Nakon toga se istim policajcima daju „odrešene ruke” i dolazi do policijske brutalnosti prema građanima.
Ovo se dešavalo i na protestu tokom pandemije COVID-a ispred Narodne skupštine, i nakon izbora decembra 2023. Slično se dešavalo i 5. novembra ispred Gradske skupštine u Novom Sadu, kada je do hapšenja došlo nakon završetka protesta. Sve izgleda kao savršena režija za javnost kojoj se demonstranti pokazuju kao nasilnici, a vlast kao žrtva.
Šta treba da radi policija tokom studentskih blokada?
Šta onda treba da radi policija u svetlu studentskih blokada i demonstracija? S obzirom da je njena uloga da se stara o bezbednosti svih građana i imovine, policija treba da zaštiti studente i građane. Bili to oni koji izlaze na ulice kako bi odali počast žrtvama pada nadstrešnice i zahtevali ispunjenje zahteva, ili neki drugi. To se uglavnom i dešava. Na primer, saobraćajna policija blokira i reguliše saobraćaj prilikom blokada i šetnji, a policajci u civilu su obično „tu negde”.
Međutim, prilikom blokade u Beogradu 16. januara, jedno vozilo je udarilo studentkinju Pravnog fakulteta. Ovako nešto je izazvalo reakciju studentskog pokreta i svih građana koji način na koji vlast komunicira vide kao jedan od uzroka ovakvih incidenata. Postavilo se pitanje zbog čega nije bilo patrole koja bi sprečila gaženje studentkinje, na šta je ministar unutrašnjih poslova izjavio da skup nije bio prijavljen.
S obzirom da je policija do sada uglavnom bila prisutna tokom blokada, i da operativnim radom (npr. praćenjem medija) može imati informacije o vremenu i mestu okupljanja, ovo „opravdanje” ne stoji i postavlja se pitanje da li ima odgovornosti za ovaj propust. Istog dana su se, kao reakcija na ovaj događaj, održali protesti u drugim gradovima gde su patrole saobraćajne policije blokirale saobraćajnice i prilaze kolonama građana.
Dakle, uloga policije kao garanta bezbednosti je i pitanje organizacije rada policije, osim političkog uticaja. Ovo možda zavisi i od slučaja do slučaja i od jedne do druge policijske uprave (27 širom Srbije). Rukovodioci i policajci će, na kraju, za svoj rad odgovarati građanima, a ne političarima.
Policija i službe bezbednosti zastrašuju učesnike protesta i blokada
Osim garanta bezbednosti, čini se da je uloga policije i službi bezbednosti bilo i to da se zastrašuju i sankcionišu studenti i građani. Sve je počelo prilikom protesta u Novom Sadu, kada je policija, nakon završetka protesta, počela sa hapšenjem građana dok su se razilazili. Ukoliko se policajci ne legitimišu ili čudno ponašaju i odevaju (npr. sa kapuljačom na glavi), onda građani strahuju i opravdano pitaju „Kakva je to policija?”.
Na primer, prilikom hapšenja studenta Relje Stanojevića, koji je u trenucima odvođenja novinarima govorio da ne zna ko ga hapsi, vidi se jedno lice sa kapuljačom na glavi koje se nije legitimisalo do kraja događaja (prilikom čega je uhapšen i Goran Ješić). Potom, prilikom blokade mosta u Novom Sadu dve aktivistkinje su odvedene od strane nepoznatih pripadnika BIA, policije, ili neke treće službe. Takođe, dolazilo je toga da BIA poziva studente na “prijateljske” razgovore i da vrši pritisak odlaskom na radna mesta roditelja čija deca protestuju. Čak je došlo i do penzionisanja jednog generala policije zbog toga što je njegov sin učesnik blokada.
Policajci da poštuju zakon, a ne arbitrarna naređenja
Kako onda policija može da ispuni svoju ulogu? Pre svega, policajci bi trebalo da se staraju o bezbednosti poštujući zakon, a ne arbitrarna naređenja. U današnjem sistemu - najviši rukovodioci uglavnom imaju veze sa vlašću, ili su makar politički podobni i prate izvršenja osoba koje možda i ne dolaze iz policije. Policajci koji su na terenu mogu najviše da „nadrljaju” ako postupe shodno naređenju ali protivzakonito.
Na primer, policajci u civilu koji nakon protesta dobiju nalog za hapšenje nekog lica moraju da znaju osnov po kome to čine, i materijalni (zakonski) i činjenični (sled okolnosti). Ne mogu da veruju informaciji i naredbi „preko telefona” da se uhapsi neko lice koje je „neko” putem nadzora označio kao nasilnika. Ukoliko se hapšenje ispostavi nezakonito, posledice će snositi policajci koji ga vrše, a ne oni koji su im to naredili (jer bi takvo naređenje teško dokazali).
Potom, jedinice koje obezbeđuju proteste imaju rukovodioce koji su na terenu i koji bi trebalo da odlučuju u kojim trenucima će postupiti. Na primer, potisnuti građane, izvući one koji vrše nasilje i sprečiti eskalaciju. Ti rukovodioci ne smeju „slepo” da prate naređenja iz štaba koji, negde „odozgo”, koordiniše akcijom. Ne smeju jer su oni, na terenu, odgovorni za bezbednost građana i imovine, ali i bezbednost svojih kolega. Sa druge strane, čini se da štab radi po receptu „zavadi pa vladaj”, tj. „veštački kreiraj nasilje ili ga potpiruj, dopusti nasilje i dovedi do usijanja, a potom ud’ri”.
Na kraju, policajce treba podsetiti da i oni imaju pravo na štrajk, regulisano članom 170 Zakona o policiji. Nešto na šta im sindikati u današnje vreme retko ukazuju, čak i guraju od takve pomisli.
Dušan Stanković, kriminolog i bivši policajac, saradnik Beogradskog centra za bezbednosnu politiku
Tekst je izvorno objavljen u nedeljniku Radar 3. februara 2025.