O tome kako se, a pogotovo zašto se troši gotovo 2.000 milijardi dinara budžeta Republike Srbije ne zna se dovoljno. Jedan veoma mali segment tog budžeta je namenjen finansiranju parlamentarnih političkih stranaka. Njegova naročita zanimljivost leži u tome što o sumi koja će se deliti odlučuju upravo korisnici – predstavnici tih istih parlamentarnih stranaka.
Foto: Predrag Trokicić
Oni o tome odlučuju direktno, kada glasaju o budžetu i njegovim rebalansima. Odluku o tome su doneli ranije, kada su glasali za Zakon o finansiranju političkih aktivnosti i u njemu odredili koji deo budžeta se deli partijama i po kom ključu. Autor ovog teksta je bio svedok diskusija koje su se vodile na sastancima tzv. šire radne grupe u doba pisanja prethodnog Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, tokom 2010, u kojoj su bili predstavnici političkih stranaka. Jedina odredba za koju su stizali predlozi sa te strane odnosila se upravo na način raspodele budžetskog novca.
Rebalans donosi parlamentarnim političkim strankama u 2022. dodatnih 181.335.000 dinara (oko 1.580.000 evra) koji nisu bili predviđeni u originalnom budžetu za 2022. Ukupna izdvajanja za ovu namenu će biti milijardu i 565 miliona dinara (oko 13,3 miliona evra). Povećanje je 13,1%, zato što Vlada očekuje da će se upravo za toliko povećati poreski prihodi (uglavnom zbog inflacije), a Zakon propisuje da se novac za partije određuje prema toj stavci budžeta. Na mesečnom nivou, strankama sa liste SNS-a tako sleduje oko 57 umesto 50 miliona, podeljenima sa liste „Ujedinjeni za pobedu Srbije“ oko 19 umesto 17, a listi SPS-JS 16,5 umesto 14,6 miliona dinara. Koaliciji NADA pripada još milion na postojećih 7,7 miliona dinara, „Moramo“ će se takođe sa uvećanjem približiti 8 miliona, iza njih slede Dveri i Zavetnici sa manje od 7 miliona, SVM sa 3 i ostale manjinske liste sa između pola i dva miliona dinara mesečnih prihoda iz budžeta Srbije.
Na ovim faktima bi se priča mogla i završiti da nema 3 nepoznanice.
Prva je to što Ministarstvo finansija i Vlada Srbije nisu našli za shodno da ovu, kao ni mnoge druge predloge za promenu budžeta obrazlože. Originalni predlog budžeta za 2022. sadržao je 5 puta duže obrazloženje od tabelarnog prikaza prihoda i rashoda, a kod rebalansa je stvar potpuno obrnuta - sada je obrazloženje 5 puta kraće!
Ipak, i u tako skučenom prostoru našlo se mesta da se narodni poslanici i javnost upoznaju sa predviđanjima očekivanja da će sledeće godine biti usporen rast prihoda od turizma u Španiji, na primer. Ključne reči iz obrazloženja Rebalansa su inače „u Ukrajini“, sa 10 pominjanja, uz korišćenje prefiksa „konflikt“ (na jednom mestu „oružani“), „sukob“, „kriza“ ili naprosto „dešavanja“. Glavna „zvezda“ originalnog budžeta za ovu godinu bio je COVID, tu pomenut 54 puta.
Druga stvar koju ne znamo je koliko će novca parlamentarne stranke zapravo dobiti u poslednjoj tranši, koju očekuju 10. decembra. Budžet za ove namene se naime utvrđuje na godišnjem, a deli na mesečnom nivou. Iskustvo iz ranijih godina pokazuje da je realizacija sa ove stavke blizu 100%, što znači da stranke mogu da očekuju u decembru ne samo povećanje, već i razliku za prethodne mesece, kada je budžet bio manji. Dodatnu komplikaciju predstavlja to što je novac, sve do avgusta, deljen prema rezultatima izbora iz 2020, koje je opozicija uglavnom bojkotovala, a tek nakon toga na osnovu ovogodišnjih izbornih rezultata. Samim tim, i pravo na razliku se obračunava po dva ključa.
Ako se primene ovi principi, ishod je, prema proračunu Transparentnosti Srbije sledeći: SNS lista će dobiti vanredno još 102 miliona dinara, SPS-JS još 22 miliona, UPS blizu 9, SVM 5,5, NADA 4, a Moramo, Zavetnici i Dveri više od 3 miliona. SPP bi imao dodatak od 2,6 miliona, SDA 1,8, a Koalicija Albanaca 1,7. Ostaje nepoznanica kome je do jula bilo isplaćivano oko 8 miliona dinara mesečno na koje je imao pravo Šapićev SPAS. Bez obzira na utapanje ove grupacije u SNS, Zakon ne daje mogućnost da se SNS-u prenese i pravo na budžetski novac. Međutim, nema pravila o tome da li taj novac ostaje u budžetu ili se deli drugim strankama.
Treća i najvažnija stvar jeste to što uopšte nije jasno zbog čega građani upravo u ovolikoj meri finansiraju parlamentarne političke stranke. Još od kada je uveden sistem izdašnih budžetskih dotacija (2003), menjali su se nekoliko puta procenti, kriterijumi i parametri, ali nikada nije bilo jasno zašto su bili baš tako propisani. Finansiranje parlamentarnih stranaka iz budžeta je uobičajeno u mnogim zemljama, i za njega postoje i brojna teorijska opravdanja, a u Srbiji i sasvim praktični razlozi. Kad je reč o strankama na vlasti, za očekivati je da će one svakako naći načina da obezbede ono što im je potrebno o trošku države, pa je bolje da to bude legalno. Opozicija, makar dok ne bude verovatno da može doći na vlast ne može da računa na značajnu, bilo javnu ili skrivenu, podršku krupnog i sitnog kapitala, niti na podršku većeg broja malih pojedinačnih donatora.
Međutim, ako građani koje za to niko nije pitao već plaćaju stranke, onda to mora da ima neku opravdanu svrhu - na primer, da omogući pokrivanje troškova održavanja partijske infrastrukture do neke razumne granice. Te granice su odavno prekoračene. To je najupečatljivije kod vladajuće SNS, koja je za pokrivanje troškova redovnog rada centrale i odbora širom zemlje u 2021. primila iz budžeta gotovo 400 miliona dinara više novca nego što je potrošila za tu namenu. Pored toga, iako je reč o stranci koja navodno ima čak 800 hiljada članova, nije prijavljen ni dinar prihoda od članarine.
Javna preduzeća
Dragocenost postojanja Fiskalnog saveta se još jednom pokazala u punom svetlu na primeru analize Rebalansa, koju je šteta skraćivati, a ni komentar joj nije potreban:
Loša karakteristika predloženog rebalansa je njegova netransparentnost, naročito u delu koji se odnosi na izdatke za javna energetska preduzeća. Nedovoljna transparentnost budžeta problem je koji se ponavlja iz godine u godinu. Na primer, Kancelarija za upravljanje javnim ulaganjima (sada Ministarstvo) od svog osnivanja nikad nije našla za shodno da u budžetu predstavi projekte na koje troši novac poreskih obveznika. Predloženim rebalansom transparentnost budžeta dodatno i snažno je pogoršana jer ogroman trošak javnih preduzeća iz energetskog sektora nije detaljnije prikazan. Jedini rashod koji se može jasno prepoznati u budžetu je 10 mlrd dinara za nabavku rudarske mehanizacije za EPS. Preostalih oko 140 mlrd dinara (1,2 mlrd evra) direktnog budžetskog troška samo su proknjižene na poziciji Izdataka za nabavku finansijske imovine, bez objašnjenja. To znači da nije pokazano kom preduzeću ide koliko sredstva, kako su njihovi gubici tačno nastali, za koje namene će se budžetska sredstva iskoristiti i drugo. Gotovo je neverovatno da se pozicija Izdaci za nabavku finansijske imovine (u cilju sprovođenja javnih politika) poveća u odnosu na prvobitni budžet preko 11 puta (sa 13 na 153 mlrd dinara); da se nabavka finansijske imovine na računu finansiranja budžeta poveća 35 puta (sa 3,8 na 132 mlrd dinara); da se izmenom Člana 41 omogući da država izda 102 mlrd dinara garancija za zaduživanje (prethodno bilo 24 mlrd) - a da ništa od toga ne bude jasno obrazloženo poreskim obveznicima. Pritom, u Obrazloženju budžeta našlo se mesta da se pomene aktivnost multinacionalnih kompanija u Irskoj.
Subjekti i činioci
Već tradicionalni šampion komičnih obrazloženja su zakoni na osnovu kojih se isplaćuje pomoć za mlade. Prvi put je to navodno bila otežana mogućnost zapošljavanja zbog COVID-a, koja se, naravno, „rešava“ podelom po 100 evra svima od 16 do 29 godina, uključujući đake i studente, koji uopšte ne traže posao, kao i one koji već rade. Pred ovogodišnje izbore je bilo neophodno hitno pomoći mlade sa još po 100 evra zbog „novih sojeva virusa“.
Isplata po 5.000 dinara se sada pravda time što se radi o „kategoriji lica od posebnog značaja za Republiku Srbiju, a koja su u fazi školovanja, odnosno koja su upravo završila školovanje“.
Ne pojašnjavajući da li se pod „navedenim“ misli na to što su „u fazi školovanja ili završili školu“, u obrazloženju dalje stoji da „navedeno dovodi do činjenice da im je, u novonastalim okolnostima neophodno više vremena da savladaju tražene kompetencije i steknu iskustvo koje bi ih kvalifikovalo na tržištu rada i omogućilo im da ostvare zaposlenje, odnosno zarade koje su preduslov višeg životnog standarda“.
Dalje se kaže kako je isplata dva puta po 100 evra kao rezultat imala „određeno poboljšanje položaja ove kategorije lica“. Međutim, „kako 2023. godina moguće donosi nove izazove, a nakon širokog i sveobuhvatnog analiziranja u punoj koordinaciji sa svim relevantnim činiocima i subjektima u Republici Srbiji, konstatovana je potreba da Republika Srbija preuzme obavezu da izvrši uplatu jednokratne novčane pomoći državljanima Republike Srbije od 16 do 29 godina… koja poseduju važeću ličnu kartu“ (kao da onima bez lične karte nije potrebna pomoć).
Za sada smo uskraćeni za saznanje ko je analizirao i konstatovao (Ministarstvo finansija, Vlada?), kao i to ko bi mogli da budu subjekti, a ko činioci u Republici Srbiji, sa kojima su se nepoznati analizatori i konstatori koordinisali.
Nenad Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija.
Tekst je izvorno objavljen na sajtu Peščanik.