Nepotpuni završni račun, (ne)skrivene posledice upravljanja javnim preduzećima i budžetski prioriteti bez učešća građana – stotine stranica budžetskih dokumenata otvaraju više pitanja nego odgovora u vezi s tim kako je država trošila novac građana 2021. godine i kako će ga i zašto trošiti 2023.
Foto: Slavica Miletić
Nepotpuno obrazloženje Završnog računa
Kad bi narodni poslanici hteli da zaista vrše kontrolu završnog računa budžeta za 2021, prvo što bi trebalo da urade je da ovaj dokument vrate Vladi na dopunu. Naizgled, o završnom računu se može raspravljati jer je uz njega priloženo i mišljenje (sa rezervom) koje je dala Državna revizorska institucija. O predlogu završnog računa i budžeta se izjasnio i Fiskalni savet, nezavisni organ ustanovljen kako bi pomogao poslanicima da razumeju da li je planiranje prihoda i rashoda i upravljanje javnim sredstvima bilo odgovorno, koji ove dragocene savete uglavnom ne koriste. Predlog je podnet posle isteka zakonskog roka (15. jul), za šta postoji izvesno opravdanje ove godine - Vlada nije mogla da podnosi predloge zakona u tehničkom mandatu, ali je mogla to da učini pre 18. novembra jer je nova formirana tri sedmice ranije.
Predlog završnog računa je nepotpun kada je reč o ostvarivanju pojedinih nefinansijskih indikatora. Ovako, imamo situaciju da su budžetski korisnici potrošili neki novac, da je trebalo da ostvare neke ciljeve, a da se iz završnog računa ne može videti šta je zaista urađeno. Na primer, u delu izveštaja koji se odnosi na Kancelariju za javna ulaganja, koja je u međuvremenu prerasla u ministarstvo, stoji da je cilj bio da se obnovi 100% objekata javne namene iz grupe od 234 objekta, kao i 90% iz neke druge grupe od 253 objekta, ali se ne navodi u kojoj meri je ovaj plan ostvaren, niti bilo kakvo objašnjenje za odsustvo tog podatka.
Obrazloženje je nepotpuno i kada se navode neki podaci. Tako je bilo planirano da u 80% situacija budu pokrenuti postupci na osnovu izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije. U završnom računu se navodi da je procenat izvršenja bio samo 10%, a u napomeni da „Savet nema podatak o broju slučajeva u kojima je Vlada postupala“. Zaista, stoji činjenica da Vlada svoj Savet ne obaveštava o tome da li je postupala po izveštajima i preporukama. Vlada Srbije, koja je podnela predlog završnog računa Skupštini svakako zna da li je nešto radila, ali je ostavila javnost i poslanike bez te informacije.
Fiskalni savet, između ostalog, piše o tome da 54,8 milijardi dinara nije uključeno u izveštaj i da je iz budžetske rezerve tajno (bez objave u Službenom glasniku) bilo plaćeno 22 milijarde dinara, od čega se samo 3% odnosi na BIA, a najviše na Srbijagas (!). „Obrazloženje odstupanja realizacije u odnosu na plan, iako se prostire na 150 strana, gotovo da nema nikakvu informacionu ili analitičku vrednost“. Pri tom se poređenja uopšte ne vrše u odnosu na originalni budžet, već na ono što je „ispeglano“ krajem godine kroz rebalans. Pozajmice iz budžeta su probile plan, a obrazloženje izostaje i kod subvencija za privatna preduzeća. Ne vidi se ni kome je država plaćala kazne i penale (150 miliona evra). Nema podataka ni o poreklu rasta neporeskih prihoda.
Državna revizorska institucija je u svom mišljenju ukazala na to da u završnom računu nisu iskazana pojedina primanja od zaduživanja (10,9 milijardi dinara), da su manje iskazane obaveze (6,9 milijardi dinara), da je evidentiranje vršeno u pogrešnim kategorijama (preko 3 milijarde dinara) i skrenula pažnju na to da nisu svuda gde je obavezno uspostavljene interne revizije.
Zatvoreni podaci koji se kasno objavljuju
Još u doba kada je aktuelna premijerka bila samo ministarka državne uprave, uz veliku pompu je donet Zakon o elektronskoj upravi, koji u članu 27. st. 1. kaže da će svi državni organi na Portalu otvorenih podataka objavljivati otvorene podatke iz svog delokruga i omogućiti njihovo pretraživanje i ponovno korišćenje. Ministarstvo finansija nije to učinilo, pa se podaci o izvršenju budžeta mogu čitati samo u PDF formatu, 11 meseci nakon isteka budžetske godine. Da može drugačije, pokazuju primeri gradova i opština u Srbiji, sa znatno manjim kapacitetima od Ministarstva finansija, koje svojim građanima čine dostupnim detaljne podatke o izvršenju budžeta, čak i na dnevnom nivou.
Šta nedostaje predlogu budžeta
Budžet Srbije za 2023. godinu nedovoljno je transparentan u delu koji se odnosi na troškove nastale zbog lošeg poslovanja javnih preduzeća, prvenstveno Elektroprivrede Srbije (EPS). Fiskalni savet je u oceni predloga budžeta ukazao da Vlada nije razjasnila kako su nastali gubici EPS-a i Srbijagasa i kako će se utrošiti oko milijardu evra za koju se pretpostavlja da je namenjena pre svega ovim preduzećima. Budžetski troškovi za EPS posledica su „prvenstveno katastrofalnog upravljanja ovim preduzećem u prethodnim godinama, a ne svetske energetske krize“, naglašava se u analizi Fiskalnog saveta.
Transparentnost Srbija godinama ukazuje na problem sa partijskim postavljenjima, uglavnom vršilaca dužnosti, na čelna mesta u javnim preduzećima, što je preraslo u otvoreno nezakonito upravljanje. U predlogu budžeta za 2023. godinu nazire se cena takvog nedomaćinskog poslovanja.
Fiskalni savet ukazao je i da sistem selekcije, sprovođenja i praćenja infrastrukturnih projekata u Srbiji treba znatno unaprediti i učiniti transparentnijim. Slične zahteve već godinama ponavlja Evropska komisija u svojim izveštajima.
Građani bez mogućnosti da se izjasne o prioritetima
Jedina prilika koju građani Srbije imaju da komentarišu budžetske akte jeste javno slušanje koje je drugi put za redom organizovao Odbor za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava, neposredno pred razmatranje budžeta u Skupštini. Ove godine, tu mogućnost je iskoristio samo potpisnik ovih redova. Postavljena pitanja i komentari su ostali bez odgovora, ali ih je makar čulo nekoliko desetina poslanika vlasti i opozicije, ministar finansija, kao i čelnici DRI, FS i NBS.
Inače, nepostojanje mogućnosti da građani utiču na kreiranje budžeta je razlog zašto Srbija ima izrazito lošu ocenu u okviru globalnog istraživanja Indeks otvorenosti budžeta upravo u ovoj kategoriji (samo 2 od mogućih 100 poena). Ni nove izmene Zakona o budžetskom sistemu, koje su sada takođe pred poslanicima, ne predviđaju nikakva unapređenja u tom pravcu.
Ministarstvo finansija i ovde može da se ugleda na praksu u drugim državama, ali i na sopstvene lokalne samouprave, gde u desetinama gradova i opština postoje izvrsni mehanizmi za konsultovanje građana o tome šta su prioriteti, bilo za najbitnije investicije ili za mini projekte u mesnim zajednicama. Kada je pak reč o investicijama čija se vrednost meri milijardama, građane niko ne pita za procenu da li je zaista reč i o njihovim prioritetima i da li žele da Srbija radi njihovog finansiranja uzima zajmove. Da stvar bude gora, odabir prioritetnih projekata uopšte nije uređen zakonom, a analize opravdanosti često nisu javno dostupne.
Tipičan primer za to je izgradnja famoznog „nacionalnog stadiona“, za šta je u 2023. planirano da se Srbija zaduži 190 miliona evra, a da ukupno plati u naredne tri godine skoro 22 milijarde dinara. Nakon prvih najava, u maju 2019. Transparentnost Srbija je tražila studiju opravdanosti, koja je prema rečima Siniše Malog, trebalo da bude završena do 10.5.2019. Ministarstvo finansija je ignorisalo zahtev, pa u oktobru 2020. odgovorilo da „informacije ne poseduje“ (to jest, ni studiju, ni informacije o tome kome je poverena njena izrada). Osam meseci ranije, „neinformisani“ ministar Mali je izjavio da je „studija urađena, čini mi se krajem prošle godine“. Postupajući po ranije uloženoj žalbi, Poverenik je maja 2021. naložio da se podaci dostave.
Reč dve o javnim nabavkama
Kada je reč o javnim nabavkama, zanimljivo je (i krajnje neadekvatno) da se kao indikator uspešnosti u budžetu za 2023. i naredne godine planira da bude samo 2,5 ponude prosečno po jednom postupku. Srbija ima veliki problem sa konkurencijom kod javnih nabavki i trebalo bi nešto uraditi da se ona pospeši, a iz budžeta se ne može zaključiti da se planiraju bilo kakve mere u tom pravcu.
Pošto na manjak konkurencije takođe značajno utiče okolnost da se poslovi izgradnje velikih infrastrukturnih objekata dodeljuju bez nadmetanja, bilo bi od velike koristi kada bi narodni poslanici i javnost, već u momentu razmatranja budžeta dobili informaciju o tome koliki je deo budžeta će otići na nabavke koje se dogovaraju direktno, a koliko će biti vredne one ugovorene na osnovu Zakona (koje ulaze u gore pomenutu statistiku).
Nenad Nenadić, programski direktor organizacije Transparentnost Srbija.
Tekst je izvorno objavljen na sajtu Peščanik.