Dok traje javna rasprava o Nacrtu izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku, u autorskom tekstu Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija, članice koalicije prEUgovor, ukazuje na propuste u izradi ovog dokumenta čija su rešenja naišla na žestoke kritike stručne i šire javnosti.
Najavljene promene u Zakonu o parničnom postupku izazvale su veliko uznemirenje među građanima koji su vodili pojedine postupke (naročito protiv banaka), a brojni advokati su protiv njih protestovali. Svega tri dana nakon zdušne odbrane ovog nacrta Ministarstvo se odlučilo za drugačiji pristup - zaključivši sporazum sa Advokatskom komorom Srbije. U Sporazumu koji je objavljen na sajtovima Ministarstva i Komore se predviđa između ostalog da će se iz nacrta brisati ili menjati pojedine odredbe, da nakon javne rasprave nacrt neće biti upućen u dalju proceduru, da će se formirati nova radna grupa u kojoj će AKS dati polovinu članova, da će ta nova radna grupa razmotriti predloge AKS i drugih učesnika, pa zatim formulisati novi nacrt.
Sve ovo se dešava u momentu dok javna rasprava o nacrtu zakona i dalje traje, pa se može postaviti i pitanje smislenosti daljeg davanja predloga i komentara na tekst koji će očigledno biti značajno izmenjen od strane nove radne grupe.
U pravnom sistemu Srbije je predviđeno da nacrte zakona izrađuju organi državne uprave (ministarstva), koji mogu, a najčešće to i čine, formirati stručnu radnu grupu u koju uključuju i predstavnike drugih institucija. Međutim, ni jednim zakonom nije predviđena mogućnost da ministarstvo ograniči svoja ovlašćenja time što bi se unapred prema nekom od zainteresovanih subjekata obavezalo da će nacrt zakona sadržati ili da neće sadržati neke odredbe, niti tako što bi jednoj instituciji ili grupi zainteresovanih lica garantovalo određenu zastupljenost u radnoj grupi koja piše zakon. Bez obzira na to što su neke od kritika advokata na prvi nacrt dobro utemeljene, zaključivanje ovakvog sporazuma predstavlja ozbiljan i štetan presedan. Time se, naime, uspostavlja princip da jedna od zainteresovanih grupa za sadržaj određenog zakona može da ima dominantan uticaj na buduća zakonska rešenja, bez obzira na to što isti zakon može takođe da ima uticaja na interese drugih zainteresovanih grupa koje nisu na jednak način predstavljene.
Da je Ministarstvo pravde želelo da obezbedi punu participativnost i kvalitetnu diskusiju o promenama jednog od najvažnijih zakona, ono ne bi iznelo na javnu raspravu gotov Nacrt, već polazne osnove za njegovu promenu, sa analizom efekata. To je, uostalom, bila i obaveza Ministarstva, na osnovu člana 77, stav 2. Zakona o državnoj upravi i člana 41, st. 5. Zakona o planskom sistemu.
Valja primetiti da je Ministarstvo pravde prekršilo pravila i u pogledu načina objavljivanja javne rasprave, jer ona, suprotno Poslovniku Vlade, nije oglašena i na Portalu eUprava, gde bi, između ostalog, trebalo navesti i članove radne grupe koja je izradila nacrt.
Sa stanovišta zaštite javnog interesa u ovom slučaju, od pritiska i pretnji advokata koje su rezultirale njihovim privilegovanim položajem u procesu dalje izrade zakona, daleko je opasnija druga stvar. Naime, advokati su svoje zahteve i primedbe izneli javno i svako ko je zainteresovan može da u određenoj meri izvede zaključak u kojoj meri će promene zakonskih odredaba pogodovati njihovim interesima, i u kojoj meri se taj interes podudara sa javnim.
S druge strane, u javnosti su iznete tvrdnje da bi rešenja zakona koja je Ministarstvo prvobitno predložilo najviše pogodovale poslovnim bankama, ali se ni iz jednog objavljenog dokumenta ne može videti da li su predstavnici finansijskih institucija ili bilo koje druge zainteresovane grupacije imale uticaja na kreiranje ovog nacrta. Obelodanjivanje uticaja koje zainteresovana lica vrše na organe državne uprave prilikom kreiranja propisa bilo je jedan od glavnih ciljeva donošenja Zakona o lobiranju. Međutim, prilikom pisanja ovog zakona, Ministarstvo pravde, Vlada i Narodna skupština su propustile da uvedu obavezu proaktivnog objavljivanja informacija o tome ko im se od registrovanih i neregistrovanih lobista obraćao, sa kakvim predlozima i kakav je ishod razmatranja tih predloga. Taj propust nije otklonjen ni kroz podzakonski akt koji je doneo direktor Agencije za sprečavanje korupcije.
To je jedan od razloga zbog kojih je u Srbiji i dalje lako moguće da krojenje zakonskih odredaba prema privatnim interesima prođe neopaženo, kao što je Transparentnost Srbija nedavno ukazala u istraživanju o Korupciji na visokom nivou, kao i u studiji “Uslovi za poslovanje sa integritetom”.
Tekst je izvorno objavljen na sajtu Otvorena vrata pravosuđa.