izvor: MojUstav.rs
U okviru procesa EU integracija, Republika Srbija se Akcionim planom za Poglavlje 23 obavezala na donošenje novog Ustava u četvrtom kvartalu 2017 godine. Ne treba isticati da ovaj rok nije ispoštovan i da Republika Srbija i u 2019. godinu ulazi bez novog Ustava.
Međutim, u ovom tekstu nećemo se baviti nepoštovanjem odredaba, kako onih vezanih za postupka ustavne revizije, tako i onih iz Akcionog plana za Poglavlje 23. Brojni, kompetentni i kvalifikovani akteri izneli su svoje mišljenje o sadržini do sada predloženih rešenja za promenu ustavnih odredaba koje se tiču uređenja pravosuđa i shodno tome bilo bi suvišno to ponavljati u ovom tekstu. Ipak ono što je važno istaći je da su pomenuta predložena rešenja na svojevrstan način ujedinila predstavnike pravosudne struke, advokature, profesure ali i veći deo civilnog društva. Shodno navedenom, Visoki savet sudstva, Državno veće tužilaca, Vrhovni kasacioni sud, brojni sudovi, advokatske komore, profesionalna udruženja - Društva sudija Srbije i Udruženje tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, brojne nevladine organizacije i najeminentniji stručnjaci ustavnog prava, teorije države i prava i sudsko-organizacionog prava saglasni su u oceni da predložena rešenja povećavaju politički uticaj na pravosuđe i da ih je shodno tome neophodno povući. Za sada, adekvatne reakcije države na ove apele nema, odnosno reakcija je potpuno suprotna imajući u vidu da izjavu ministarke pravde da je Vlada Republike Srbije uputila Predlog za promenu Ustava Narodnoj Skupštini Republike Srbije i da se na proleće 2019. godine može očekivati njegova promena. Ono što je ministarka posebno istakla jeste da je Predlog upućen kao rezultat široke „javne rasprave“ koja je trajala čak 18 meseci.
Upravo je pomenuta „javna rasprava“ ono što iziskuje posebnu pažnju. Naime, još sredinom 2017. godine Ministarstvo pravde je pokrenulo tzv. konsultativni proces o promeni Ustava Srbije i pozvalo sve zainteresovane aktere da dostave svoje pisane priloge. Tzv. konsultativni proces, koji se realizovao kroz pet okruglih stolova, sam po sebi, bio je više nego „zanimljiv“. Najavljivan kao javna rasprava, nije imao čak ni blizu takav karakter. Prvo, zbog toga što nije postojao bilo kakav predmet rasprave, tj. nije postojao bilo kakav tekst ili polazna osnova za promenu Ustava o kojima bi se raspravljalo. Drugo, epitet javni nije ispunio, jer iako je najavljivan kao široka javna debata, proces je bio rezervisan isključivo za one sa „ulaznicama“, tj. za one koji su prethodno dostavili pisane priloge, te shodno tome u sam proces nisu uključeni mnogobrojni relevantni akteri, pre svih pravosudni organi i profesura. Treće, na okruglim stolovima u potpunosti je zanemareno pitanje o kome je debata trebala da se vodi a to je jačanje nezavisnosti i odgovornosti pravosuđa, što je baš apostrofirano u preporuci iz izveštaja o skriningu navedenoj u Akcionom planu za Poglavlje 23. Proces se sveo na to da je Ministarstvo pravde, određenom broju strukovnih i nevladinih udruženja pružilo mogućnost da predstave, bez ikakve razmene argumenata, svoje stavove o temama po izboru samog Ministarstva, koje niti čine ustavnu materiju niti su usmerene na jačanje nezavisnost i odgovornosti pravosuđa. I četvrto, ono što najviše zabrinjava je to što se tzv. konsultativni proces pretvorio u puko omalovažavanje predstavnika struke i nevladinih organizacija od strane predstavnika Ministarstva pravde, pa smo tako, na detaljno obrazložena izlaganja predstavnika struke i nevladinih organizacija, od predstavnika Ministarstva pravde mogli čuti komentare „da se sudije i tužioci zalažu da pravosuđe bude društvo sa ograničenom odgovornošću“, da bude „zanatska radnja koja će da odlučuje o ljudskim sudbinama kako se njima ćeifne.“ Ili pak, „da je nezavisnost sudstva fetišizirana, da je ideološki mit, da je rasprava o njoj iznedrila sudijske jurišnike koji se ponašaju kao da su iznad svega, da u pravosudnim savetima sudije ne treba da imaju većinu, a da tužioci treba da budu u manjini, da sudije i tužioci žele da preuzmu vlast u Srbiji, da nezavisnost kakvu sudije imaju u Srbiji, a posebno kakvu traže, ne postoji nigde na svetu, da su predlozi sudija i tužilaca smešni“ i sl. Rezultat ovakvog ophođenja bilo je napuštanje daljeg tzv. konsultativnog procesa od strane strukovnih udruženja i pojedinih nevladinih organizacija.
Par meseci nakon okončanja tzv. konsultativnog procesa, 22. januara 2018. godine Ministarstvo pravde je objavilo Radni tekst amandmana na Ustav Republike Srbije, za koji je tvrdilo da je rezultat kako dostavljenih pisanih priloga, tako i pomenutog konsultativnog procesa, i ponovo pozvalo zainteresovane aktere da uzmu učešće u javnoj raspravi koja se realizovala kroz četiri okrugla stola. U nadi da će ovaj proces poslužiti svojoj svrsi i da će se ovaj put kroz argumentovanu debatu doći do rešenja koja osiguravaju jačanje nezavisnosti i odgovornosti pravosuđa, tj. da će javna rasprava poslužiti „popravci“ prezentovanog Radnog teksta, predstavnici struke i organizacija civilnog društva uzeli su učešće u njoj. Nažalost, predstavnici Ministarstva pravde su bili čvrsto rešeni da i ovaj proces protekne u istom tonu kao i prethodni. Već na prvom okruglom stolu, održanom u Kragujevcu, 5. februara 2018. godine, na zahteve predstavnika struke i nevladinih organizacije za pojašnjenjem zašto Radni tekst ne sadrži rešenja koja su oni u pisanim prilozima dostavili predstavnici Ministarstva pravde nisu našli za shodno da odgovore. Na obrazložena izlaganja pre svih predstavnika struke da je ovakav Radni tekst neophodno povući jer ne samo da ne unapređuje nezavisnost i odgovornost pravosuđa već, potpuno suprotno, osigurava dugoročni politički uticaj na njega predstavnici Ministarstva pravde su, rešeni da ne prihvate bilo kakvu kritiku, odgovorili u istom, dobro poznatom maniru, omalovažavanjem sudijske i tužilačke struke. Deset dana nakon održanog okruglog stola pomoćnik ministarke pravde, gospodin Čedomir Backović, je u TV emisiji na upozorenje predsednice Društva sudija Srbije, sudije Apelacionog suda gospođe Dragane Boljević, da su predložena rešenja takva da mogu proizvesti dugoročne štetne posledice po pravosuđe izjavio „Vama i takvima kao Vi sa zadovoljstvom ću napraviti štetu“. „Šteta“ je napravljena već na sledećem okruglom stolu, održanom u Novom Sadu u februaru 2018. Godine, gde je gospodin Backović, u ulozi moderatora ukazao na to da predložena rešenja kritikuju samo pojedinci, oni „najglasniji“ među strukom i nevladinim organizacijama za koje je ovom prilikom mislio da je zgodno da ih nazove „centralnim komitetom.“ Nakon toga u nastavku „debate“ jedan od učesnika verbalno i fizički je ugrozio jednog od prisutnih sudija, pri čemu gospodin Backović, kao moderator, nije našao za shodno da reaguje, pa su strukovna udruženja i nevladine organizacije okupljene oko Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji bile primorane da napuste skup i da ne učestvuju u daljoj javnoj raspravi. Pomenuto omalovažavanje nastavilo se i u javnim i medijskim nastupima pomoćnika ministarke pravde, gospodina Čedomira Backovića pa smo tako mogli čuti i da „predstavnici pravosuđa hoće da formalno-pravno privatizuju pravosuđe, da hoće da sami sebe da biraju, unapređuju, određuju uslove rada i plate i da sami sebi odgovaraju za rad“ i „da nosioci pravosudnih funkcija žele da se odmetnu, da su udruženi u klanove i klike i da imaju za cilj da sude kome hoće i kako im se hoće i to nazivaju nezavisnošću sudstva.“ Ono što posebno zabrinjava je da apsolutno niko od predstavnika države, počevši od ministarke pravde, nije našao za shodno da ovakvo ponašanje u bilo kom trenutku osudi, prokomentariše pa čak ni da informiše javnost da li ovakvo ponašanje odražava stav Ministarstva i države. Ipak, Ministarstvo pravde nije propustilo priliku da istakne da su konačna predložena rešenja „rezultat javnih konsultacija sa civilnim društvom.“.
Imajući u vidu sve navedeno, nemoguće je ne zapitati se da li država na ovaj način šalje poruku da je zadovoljna ovakvim vidom „javne rasprave“, tj. da ona treba baš ovako da izgleda, baš ovako da bude vođena. Da dokle god „jedna strana“ u javnoj raspravi nastupa sa pozicije moći, ima imperium, argumenti „druge strane“, koliko god bili potkrepljeni, konstruktivni i dobronamerni, neće biti ni razmatrani, čak se neće naći za shodno ni da se na iste odgovori, već će celokupna rasprava svesti na puko omalovažavanje „druge strane.“ Ne smemo zaboraviti da govorimo o javnoj raspravi o najvišem pravnom aktu jedne zemlje. Šta onda možemo očekivati u budućim javnim rasprava o pravnim aktima koji su niži u pravnoj hijerarhiji - ovakav vid „javnih konsultacija sa civilnim društvom“ ili pak nešto drugo?
Dušan Šabić, Centar za primenjene evropske studije
Korisni linkovi:
Radni tekst amandmana na Ustav Republike Srbije