U novembru 2016. godine usvojen je novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici da bi se odgovorilo na potrebu prevencije nasilja i unapredili koordinacija i saradnja, odnosno odgovornost nadležnih službi. Kako izgleda njegova primena nakon 1. juna ove godine kada je ovaj zakon stupio na snagu, analizira Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra.
Fotografija: Pixabay
Tekst je sastavni deo jedanaestog broja biltena rEUformator - informatora o poglavljima 23 i 24.
UVOD
Novi Zakon je svojim rešenjima trebalo da ispuni standarde koje je postavila Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, koju je Srbija ratifikovala krajem 2013. godine. Najvažnije oblasti i načini zaštite žrtava predviđeni u novom Zakonu jesu uvođenje hitnih mera zaštite, procene bezbednosnih rizika, specijalizacije nadležnih profesionalaca, jedinstvene i centralne (elektronska) evidencije nasilja u porodici, kao i uvođenje kaznenih odredaba u slučaju neprimenjivanja ili opstruiranja primene zakona.
Primena Zakona odložena je za šest meseci kako bi se obavila propisana obuka i pripremila prateća dokumenta. Tokom ovog perioda neki pokazatelji ukazivali su na to da se mogu pojaviti izvesne teškoće prilikom njegove primene. Na primer, nije predviđena multisektorska obuka, u policiji je obučen mali broj izvršilaca (oko 450 službenika za celu Srbiju), podzakonski akti (obrasci i pravilnici) izrađeni su u poslednjem momentu, a propisana evidencija podataka o slučajevima nasilja u porodici nije uspostavljenja do početka primene Zakona.
Važno je praćenje primene Zakona
Zakonom je predviđeno formiranje Saveta za suzbijanje nasilja u porodici kako bi se pratila njegova primena i poboljšali koordinacija i delotvornost prilikom zaštite žrtava. Ovaj mehanizam je uspostavljen u julu 2017, ali se čini da to nije dovoljno za praćenje operativnog nivoa aktivnosti. Do sada nismo videli nijedan javni izveštaj Saveta, a činjenica da on o svom radu obaveštava Vladu (samo) jednom godišnje ne ohrabruje.
Nedostatak elektronske evidencije o prijavljenim slučajevima nasilja i preduzetim merama zaštite (u policiji, osnovnim javnim tužilaštvima, osnovnim sudovima i centrima za socijalni rad) ne samo da usporava jednostavan i brz uvid u relevantne podatke u vezi sa konkretnim slučajem, već ozbiljno otežava efikasno praćenje postupanja nadležnih službi i primenu Zakona.
Nezavisno praćenje primene zakona
Autonomni ženski centar (dalje AŽC) dobio je poziv od Ministarstva pravde da učestvuje u radu Saveta za suzbijanje nasilja u porodici. Doneta je odluka da se nezavisno i redovno prati primena Zakona, a da se zapažanja i predlozi dostavljaju Savetu i stavljaju na uvid javnost. Iz tih razloga od Republičkog javnog tužilaštva, Ministartva unutrašnjih poslova i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja zatražene su informacije o primeni Zakona, za svaki mesec (na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja). Podatke o traženim informacijama redovno dostavlja jedino Republičko javno tužilaštvo (dalje RJT).
Podaci Ministarstva unutrašnjih poslova (dalje MUP) stižu sa značajnim zakašnjenjem (u odnosu na zakonski rok), a vode se tako da ih je nemoguće uporediti sa podacima koje dostavlja RJT. Naime, MUP dostavlja podatke evidentirane prema policijskim upravama (kojih ima 27), a RJT prema sedištu osnovnih javnih tužilaštava i odeljenja (kojih ima 63), što onemogućava direktno poređenje podataka iz ova dva izvora.
Ministarstvo zaduženo za socijalna pitanja obavestilo je AŽC da traženi podaci nisu predmet izveštaja o radu koje dostavljaju ustanove socijalne zaštite, te da ne raspolažu tim podacima. Navedeno je da će to Ministarstvo razmotriti mogućnost da obaveže ustanove da dostavljaju i informacije o postupanju u skladu sa Zakonom, što je neobično kada imamo u vidu da je vođenje takve evidencije obavezno.
Uspešan početak primene Zakona
U prva tri meseca (jun - avgust 2017) primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici razmatran je značajan broj slučajeva nasilja i određen je značajan broj hitnih i produženih hitnih mera zaštite (Grafikon 1). Na osnovu raspoloživih podataka moglo bi se zaključiti da je primena Zakona uspešno započeta. Beleži se porast predloga za produženje hitnih mera zaštite iako se smanjuje procenat predloga u odnosu na broj razmatranih slučajeva nasilja. Evidentno je da sudije potvrđuju veliki broj predloga tužilaštva (preko 95%), sa izuzetkom suda u Valjevu (između 70 i 65% potvrđenih predloga). Međutim, broj tužbi za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici (kao dugoročnija preventivna zaštita žrtve nasilja), koje po službenoj dužnosti podnose OJT, nikako ne ohrabruje iako je u porastu. Ministarstvo unutrašnjih poslova izvestilo je da su u junu evidentirane 744 prijave za krivično delo nasilja u porodici, dok je u julu taj broj bio veći, odnosno iznosio je 825 krivičnih prijava.
Ipak, porast broja razmatranih slučajeva nasilja ne mora nužno da označava povećanje broja novih prijava, već može da nastane zbog toga što se na sastancima razmatraju i „tekući slučajeviˮ, kao i oni u kojima se „predlažu mere za okončanje postupaka koji dugo trajuˮ. Takođe, na osnovu raspoloživih podataka ne može se reći da li je bilo i koliko je bilo slučajeva u kojima je planirana zaštita i podrška žrtvama drugih krivičnih dela u skladu sa Zakonom (čl. 4).
Međutim, i bez potpunih informacija, potvrđuje se da je nasilje u porodici sa kojim se suočavaju institucije sistema rasprostranjena pojava. To u potpunosti opravdava i specijalizaciju profesionalaca i Zakonom obavezujuću koordinaciju i saradnju između nadležnih službi.
Zbunjujući odnos između broja hitnih i produženih hitnih mera
Zbog načina na koji MUP broji (i izveštava) hitne mere u nadležnosti policijskih službenika (koje traju 48 sati), nije moguće (samo na osnovu dobijenih podataka) zaključiti kakav je odnos između tih mera i tužilačkih predloga za produženje hitnih mera (koje traju 30 dana). Naime, Zakon predviđa mogućnost izricanja mere privremenog udaljenja učinioca iz stana i mera privremene zabrane učiniocu nasilja da kontaktira sa žrtvom i da joj prilazi. Uvek se izriču obe mere, osim ukoliko učinilac i žrtva ne žive u istom stanu (kada se izriče samo zabrana kontaktiranja). Ministarstvo unutrašnjih poslova izveštava nezavisno o ove dve vrste mera, tako da ostaje nejasno u koliko su slučajeva nasilja u porodici izrečene hitne mere. Na ovaj način stvara se utisak da je izrečen veći procenat policijskih hitnih mera u odnosu na broj prijavljenih slučajeva nasilja. Izvesno je da je broj udaljenja iz kuće/stana u julu (722) veći nego što je bio u junu (608), kao što je veći i ukupan broj zabrana kontakata, ali je zbog navedenog načina prikazivanja podataka nemoguće utvrditi njihov odnos sa predlozima tužilaštava za produženje hitnih merama.
Izostajali su i koordinacioni sastanci
Iako je održan veliki broj sastanaka grupe za koordinaciju i saradnju (zakonska norma je najmanje jedan sastanak u 15 dana), iz dostupnih evidencija vidi se da nisu sva osnovna javna tužilaštva (dalje OJT) organizovala propisani broj sastanaka. Takođe, broj izrađenih individualnih planova zaštite i podrške žrtvama nasilja, iako je u porastu, još nije odgovarajući. Tek u svakom četvrtom razmatranom slučaju, odnosno u svakom drugom slučaju u kom je produžena hitna mera zaštite (u prva dva meseca), kao i u dve trećine slučajeva u avgustu izrađen je individualni plan zaštite i podrške žrtvama nasilja. (Grafikon 2).
Koga bi trebalo (posebno) pratiti i zbog čega
I pored pohvale svima koji su ozbiljno pristupili primeni novog Zakona, vrlo je važno dalje pratiti trendove i obezbediti prenos dobrih praksi. Brojčani podaci nedvosmisleno upućuju i na opterećenje pod kojim rade predstavnici tri službe (policija, osnovna javna tužilaštva i centri za socijalni rad), što bi moralo da se reflektuje na odgovarajući broj nadležnih službenika i neposrednih izvršilaca, ali i na odgovarajuću podršku njihovom radu (specifična uputstva, supervizija i dalje obuke).
Međutim, trebalo bi insistirati na tome da sva OJT dostave odgovarajuće podatke RJT-u (što nije bio slučaj do sada mada se broj podataka koji nedostaju smanjuje) kako bi ukupni brojčani podaci bili tačni, a procene odnosa između pojedinih podataka precizne i pouzdane. Iako bi tek kvalitativna analiza pokazala da li su u svakom slučaju izrečene odgovarajuće mere, Savet za suzbijanje nasilja u porodici trebalo bi da proveri zašto nedostaju podaci iz određenih OJT-a.
Posebno bi trebalo proveriti zašto neka OJT imaju neočekivano mali broj razmatranih slučajeva nasilja (na primer, osnovna javna tužilaštva u Novom Sadu, Subotici, Sremskoj Mitrovici, Šapcu, Novom Pazaru) ili izrazito mali broj (kao što je slučaj u OJT Niš). Takođe, može se primetiti da broj predloga za produženje hitnih mera značajno varira u odnosu na broj razmatranih slučajeva nasilja u porodici - u rasponu od 5% pa do više od 90%. To samo delimično zavisi od ukupnog broja razmatranih slučajeva nasilja ili od toga koliko su zamenici javnih tužilaca koristili druge, pre svega, krivičnopravne procesne mere. Primećuje se da postoji izrazito mali broj predloga za produženje hitnih mera u nekim od OJT (na primer, u sva tri beogradska osnovna javna tužilaštva, te u tužilaštvima u Užicu, Rumi, Vršcu, Novom Pazaru - Odeljenje Sjenica, Raškoj, Trsteniku, Lebanu), dok u mnogim drugim tužilaštvima on ne prelazi polovinu broja razmatranih slučajeva, zbog čega bi Savet trebalo da proveri zašto postoje takve razlike.
Trebalo bi ispitati i zašto postoji mali broj mera zaštite od nasilja u porodici, i uputiti instrukciju svim grupama za koordinaciju i saradnju u vezi sa ovlašćenjima organa starateljstva i javnog tužilaštva (u skladu sa čl. 284 Porodičnog zakona). Ne bi trebalo izgubiti iz vida da su i ove mere dugoročno gledano preventivnog karaktera, te da su važne u svim slučajevima kada nema elemenata krivičnog dela, kada se vodi krivični postupak ili kada učinilac ima krivičnu osudu.
Ko je (sve) dobijao hitne mere
U dostavljenim tabelama možemo uočiti da je broj razmatranih slučajeva nasilja u porodici u pojedinim OJT manji od broja predloga za produženje hitnih mera. Ovaj podatak bi mogao da ukaže na to da svi slučajevi prijavljenog nasilja nisu upućivani na razmatranje grupi za koordinaciju i saradnju ili da je veći broj članova porodice dobio hitnu meru. Informacije „sa terenaˮ koje su dostupne AŽC-u govore o tome da se ponegde hitne mere donose i za žrtvu nasilja. To ukazuje na ozbiljno nerazumevanje pojave nasilja u porodici, a istovremeno je destimulišuća i potencijalno opasna intervenciju u odnosu na žrtvu nasilja. Ovu bi pojavu svakako trebalo pažljivo ispitati i preduzeti odgovarajuće mere kako bi moguća negativna praksa bila odmah prekinuta.
Ostale preporuke Savetu za suzbijanje nasilja u porodici
Autonomni ženski centar je podsetio Savet da bi pod hitno morala da bude izrađena i uspostavljena elektronska evidencija o slučajevima nasilja u porodici, u skladu sa Zakonom. Iako nije eksplicitno navedeno, minimalni standard za evidencije u ovoj oblasti predstavljaju podaci o vrsti nasilja, polu, godinama/starosti i tipu relacije/odnosa između žrtve i učinioca. Takođe, tek bi postojanje elektronske evidencije omogućilo svim zainteresovanim stranama da efikasno prate primenu Zakona.
Smatramo da bi bilo korisno ispitati (na slučajnom uzorku) koje su mere zaštite i podrške žrtvama predložene u individualnim planovima i u kakvom su odnosu sa principom bezbednosti žrtve. Bilo bi važno utvrditi koliko je žrtava nasilja učestvovalo u izradi svog individualnog plana zaštite i podrške. Iskustva AŽC-a su uglavnom negativna. Ne samo da žrtve nisu pozivane na sastanke, nego su nadležni zamenici javnih tužilaca odbili njihove zahteve da u njima učestvuju, što je suprotno odredbama Zakona. Takođe, korisno bi bilo znati i da li su na sastanke grupe za koordinaciju i saradnju pozivane druge ustanove, službe i organizacije, uključujući u to i specijalizovane ženske organizacije za pružanje podrške ženama sa iskustvom nasilja u partnerskom i porodičnom kontekstu, kao i kakva su iskustva te saradnje. I u ovom smislu iskustvo AŽC-a nije uvek bilo pozitivno.
Da zaključimo, redovno mesečno praćenje primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici biće i nadalje aktivnost AŽC-a jer je važno da se stabilizuje primena predviđenih mehanizama i preventivna upotreba hitnih mera, te da se obezbedi ujednačena zaštita žrtava na teritoriji cele države, odnosno dosledna primena Zakona.