Tekst je sastavni deo Izveštaja koalicije prEUgovor o napretku Srbije u poglavljima 23 i 24 za period od maja do oktobra 2016. godine.

U julu 2015. godine uspostavljeni su određeni mehanizmi redovnog pregleda kapaciteta centara za azil i prihvatnih centara za privremeni smeštaj migranata (aktivnost 2.1.3.3.). U skladu sa postojećim potrebama povećani su smeštajni kapaciteti centara za azil u Srbiji do 2.000 mesta u 2016, kao i kapaciteti privremenih prihvatnih centara za migrante do 4.000 mesta[1].

Akcionim planom predviđeno je i stalno sprovođenje aktivnosti podizanja svesti u zajednicama koje primaju migrante (aktivnost 2.1.3.2.). Komesarijat za izbeglice i migracije redovno sprovodi javne pozive za organizacije civilnog društva radi finansiranja programa od značaja za širu populaciju migranata, uključujući i tražioce azila. Međutim, sa otvaranjem novih smeštajnih kapaciteta za migrante kao i praksom obezbeđivanja smeštaja za korisnike različitih oblika međunarodne zaštite, postoji potreba za proširenjem aktivnosti podizanja svesti u novim zajednicama koje primaju migrante i, u tom smislu, potreba za stalnim obezbeđivanjem odgovarajućih resursa.

Akcioni plan za Poglavlje 24 predvideo je usvajanje novog Zakona o azilu (aktivnost 2.1.4.3.) radi punog usaglašavanja sa pravnim tekovinama EU u oblasti azila (tokom prvog tromesečja 2016). Pre izrade nacrta Zakona, sprovedena je gap analiza postojećeg zakonodavnog okvira u oblasti azila (aktivnost 2.1.4.1.), inicijalno planirana za septembar 2015. Ta analiza je predstavljena, 3. decembra 2015, relativno malom krugu organizacija civilnog društva, i to samo organizacijama koje aktivno prate pitanja migracija i azila. Kao što su istakli vodeći eksperti koji su radili na toj analizi, glavni osnov za izradu analize bili su: Zakon o međunarodnoj i privremenoj zaštiti Republike Hrvatske iz 2015. godine i predlozi izmena Zakona o azilu Republike Srbije iz publikacije „Izazovi prisilnih migracija u Srbiji - položaj tražilaca azila”[2]. Vlada je za relativno kratko vreme formirala posebnu Radnu grupu koja je izradila nacrt novog Zakona (aktivnost 2.1.4.2.) - sada Zakona o azilu i privremenoj zaštiti. U periodu od 10. do 30. marta 2016, održane su javne rasprave o nacrtu novog Zakona - u Nišu 17. marta, u Novom Sadu 22. marta i u Beogradu 24. marta 2016. Država je navela da se usvajanje novog Zakona o azilu i privremenoj zaštiti očekuje do kraja 2016.

Iako je glavna svrha novog Zakona usaglašavanje nacionalnog sistema azila sa zakonodavnim okvirom EU, pozitivno je to što su se nadležni organi odlučili za postepeno usaglašavanje prilikom definisanja odredaba Nacrta. U novim odredbama, zakonodavac je prepoznao potrebu za blagovremenom obradom zahteva i isključio je izražavanje namere traženja azila kao jednu od početnih faza u inicijalnoj proceduri, i definisao je precizne rokove. Međutim, ostaje upitno to da li će te izmene doprineti efikasnosti sistema azila. Pre svega, neopravdano su dugi novi rokovi za donošenje prvostepene odluke u redovnom postupku, iako su u skladu sa Direktivom 2013/32/EU, uzimajući u obzir okolnosti u kojima sistem azila funkcioniše u Srbiji. Pored toga, trenutak pokretanja postupka azila i dalje ostaje trenutak podnošenja zahteva za azil. Zahtev se podnosi u roku od 15 dana od dolaska u jedan od centara za azil, pred ovlašćenim licem Kancelarije za azil. Kako se u praksi dalje ne bi dešavalo da prođe nekoliko meseci od trenutka dolaska u određeni centar za azil do podnošenja zahteva, potrebno je obezbediti dodatne garancije za pristup postupku azila. Pozitivno je to što je takva garancija unesena u postojeći nacrt Zakona.

Godine 2016[3], nadležni organi doneli su 26 pozitivnih rešenja u postupku azila, i to 10 izbegličkih statusa i 16 supsidijarnih zaštita. S povećanjem broja korisnika međunarodne zaštite u Srbiji, pitanje njihove integracije dobija na relevantnosti.

Akcioni plan takođe predviđa odgovarajući postupak integracije koji se odnosi na korisnike različitih oblika  međunarodne zaštite (preporuka 2.1.5.), koji treba da bude sproveden izradom podzakonskog akta o smeštaju korisnika različitih oblika  međunarodne zaštite, kao i podzakonskog akta o programima integracije, uz obezbeđivanje odgovarajućih  resursa za sprovođenje politike integracije.

Cilj sprovođenja odgovarajućeg postupka integracije je stvaranje ekonomskih, društvenih i kulturnih prilika koje su migrantima potrebne radi njihove uspešne integracije u srpsko društvo. U julu 2015, Vlada je usvojila Uredbu o merilima za utvrđivanje prioriteta za smeštaj lica kojima je priznato pravo na utočište ili dodeljena supsidijarna zaštita i uslovima korišćenja stambenog prostora za privremeni smeštaj[4] (aktivnost 2.1.5.1, koja je trebalo da bude sprovedena u aprilu 2015). Uredba detaljno definiše korisnike stambenog prostora za privremeni smeštaj, uslove pod kojima se korisniku dodeljuje smeštaj, merila kojima se utvrđuju prioriteti za dodeljivanje smeštaja, uslovi smeštaja i njegovo trajanje.

Iako Uredba predstavlja važan aspekat politika integracije, mogu se pojaviti određeni problemi u njenoj primeni. Prema odredbama Uredbe, korisnik je lice koje ima konačno rešenje o priznanju prava na utočište ili dodeli supsidijarne zaštite, ne starije od godinu dana. Kako pravnosnažnost rešenja dolazi kasnije, primena date odredbe može stvoriti situaciju kada korisnik dobije smeštaj u određenom stambenom prostoru, a njegovo rešenje bude pobijeno u pokrenutom upravnom sporu..

Komesarijat za izbeglice i migracije izradio je prvu verziju nacrta podzakonskog akta kojim se uređuje program podrške u integraciji korisnika međunarodne zaštite u društveni, kulturni i ekonomski život (aktivnost 2.1.5.2.). Glavni elementi te verzije predstavljeni su u junu 2016. relevantnim međunarodnim i domaćim organizacijama civilnog društva, koje su kasnije bile pozvane da dostave svoje obrazložene  predloge i dodatne komentare ukoliko veruju da bi program integracije trebalo dopuniti dodatnim komponentama u odnosu na prezentovani okvir. Sudeći prema prezentaciji, program integracije sastojaće se od: pružanja informativne pomoći korisnicima o pravima i obavezama izbeglica, mogućnostima zaposlenja, obuci itd; izrade pojedinačnih/porodičnih planova integracije; programa učenja srpskog jezika i upoznavanja sa  srpskom istorijom, kulturom i ustavnim poretkom R. Srbije; pružanja pomoći u uključivanju dece u obrazovni sistem, a zatim na tržište rada, kao i pružanje drugih vidova pomoći. Planirana je i stalna saradnja sa organizacijama civilnog društva u realizaciji određenih aspekata programa integracije.

Akcioni plan predvideo je usvajanje podzakonskog akta o programu pomoći u integraciji za korisnika međunarodne zaštite do decembra 2015, ali je to odloženo zbog pravnih prepreka. Prema tekućem normativnom okviru o integraciji (član 46. Zakona o azilu[5] i član 16. Zakona o upravljanju migracijama[6]), pravo na integraciju je priznato samo osobama sa statusom izbeglice, a ne i korisnicima supsidijarne zaštite, što je suprotno pravnim tekovinama EU. Važno je i pohvalno primetiti da nacrt novog Zakona o azilu predviđa, između ostalog, izjednačavanje u pogledu dostupnih prava lica koja uživaju izbeglički status sa osobama pod supsidijarnom zaštitom, uključujući i pravo na pomoć u integraciji. Ako država bude usvojila odgovarajući podzakonski akt pre usvajanja postojećeg nacrta Zakona o azilu, on će se odnositi samo na lica koja uživaju izbeglički status, a zatim će biti potrebno naknadno menjati podzakonski akt radi njegovog punog usklađivanja sa odgovarajućim odredbama pravnih akata EU.

Preporuke:

• Vlada Republike Srbije treba da nastavi sa reformama s ciljem izrade i uspo­stavljanja sveobuhvatne politike azila koja će obezbediti efikasan i pravičan postupak azila. Promene politike treba (u najmanju ruku) da sadrže: što skorije usvajanje Zakona o azilu i privremenoj zaštiti, specifična zakonska rešenja za integraciju izbeglica i lica koja uživaju drugi oblik zaštite, kao i razvoj mehanizma za funkcionalnu integraciju;
• Za uspostavljeni pravni okvir potrebno je obezbediti infrastrukturne kapacitete i ljudske resurse koji će biti dovoljni za delotvorno sprovođenje;
• Potrebno je obezbediti prilike za kulturne i socijalne programe koji omogućavaju komunikaciju između tražilaca azila i lokalnog stanovništva.