Tekst je sastavni deo Izveštaja koalicije prEUgovor o napretku Srbije u poglavljima 23 i 24 za period od maja do oktobra 2016. godine.

Demokratska kontrola sektora bezbednosti

Došlo je do ozbiljnog nazadovanja u demokratskom upravljanju sektorom bezbednosti u prethodnom periodu. Ozbiljan incident koji se ticao bezbednosnih institucija nije valjano ispitan u Skupštini. Primećeno je vidno odsustvo reakcije izvršne i sudske vlasti na nalaze i preporuke nezavisnih nadzornih tela u vezi sa incidentima u koje su uključene bezbednosne institucije. Incident o kome je reč odnosi se na nereagovanje policije na zahteve građana za pomoći tokom nezakonitog rušenja nekoliko zgrada u beogradskoj četvrti Savamala[1].

Skupštinska kontrola sektora bezbednosti

Nije primećen napredak u skupštinskoj kontroli sektora bezbednosti budući da Odbor za kontrolu službi bezbednosti nije razmatrao redovne izveštaje obaveštajnih službi. Dominantna većina vladajuće stranke u Skupštini verovatno će nastaviti da otežava aktivnosti kontrole, budući da inicijative za pojašnjavanje slučajeva pogrešnog rukovođenja u sektoru bezbednosti uglavnom dolaze od poslanika iz opozicije, a većina ih odbacuje[2]. Vlada dodatno umanjuje značaj nezavisnih državnih institucija, a politički lideri ključnih bezbednosnih institucija[3] i dalje u javnosti omalovažavaju njihove predstavnike, a naročito Zaštitnika građana. Time  sprečavaju kontrolu institucija sektora bezbednosti, naročito u slučajevima u koje su umešani visoki državni zvaničnici. Na primer, u maju 2016. Zaštitnik građana istraživao je ovakav jedan slučaj  slučaj Savamale- dokazujući da je policija imala nalog da ne šalje policijske jedinice da pomognu građanima koji su tražili pomoć. I pored toga, Ministarstvo unutrašnjih poslova nije odgovorilo na preporuke Zaštitnika građana čak ni nakon produženog roka od dva meseca.[4] Smanjen je obuhvat spoljne kontrole i nadzor nad nabavkama sektora bezbednosti jer je utvrđeno da je deo značajnog aranžmana o naoružanju, tj. nabavka dva vojna helikoptera iz Rusije, finansiran mimo zvaničnog budžeta.[5]

Preporuke:

• Skupštinski odbori zaduženi za kontrolu službi bezbednosti treba da razmatraju redovne izveštaje o radu bezbednosnih institucija i da iniciraju skupštinsko ispitivanje značajnih incidenata koji se tiču bezbednosnih institucija i reformi kako bi odgovorili na ozbiljne rizike korupcije i zloupotrebe, npr. u vezi sa nabavkom, proizvodnjom oružja i trgovinom oružjem, kao i curenjem informacija iz policije;
• Institucije sektora bezbednosti treba da vode računa o tome da su svi njihovi troškovi blagovremeno planirani i predviđeni u godišnjim budžetima i srednjoročnim finansijskim planovima koje odobrava Skupština, i da su dostupni za skupštinsku kontrolu i analizu koju sprovodi Državna revizorska institucija. Značajni sporazumi o naoružanju moraju biti deo redovnog budžeta.

Civilna kontrola službi bezbednosti

Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti (usvojen 2007) ne uređuje na sveobuhvatan način bezbednosno-informacioni sistem. Zakon ne govori mnogo o položaju ključnih aktera u srpskoj bezbednosno-obaveštajnoj politici - položaj Saveta za nacionalnu bezbednost (telo koje okuplja ključne donosioce odluka u sektoru bezbednosti ) i Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti nejasno je uređen. Posledično, ne postoji sistematična koordinacija i saradnja između političkog vođstva i službi bezbednosti, tako da su njihovi odnosi fluidni, netransparentni i zavise od pojedinačnih donosilaca odluka. Takva situacija često vodi do zabrinjavajućih sukoba interesa. Na primer, premijer je trenutno i član Biroa za koordinaciju i u toj funkciji ima pravo da donosi odluke o dodeljivanju lične zaštite samom premijeru (tj. sebi). To takođe dovodi do neizvesnosti u vezi s tim koji donosilac odluka ima pravo na koju vrstu obaveštajnih podataka, što znači da postoji visok rizik od curenja informacija i zloupotrebe ovlašćenja.

Pravni okvir koji čine Zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti i posebni zakoni koji uređuju položaj pojedinih bezbednosno-obaveštajnih aktera takođe nije jasno razgraničio posebne nadležnosti različitih agencija niti je uredio njihove međusobne odnose. To je imalo za rezultat zabrinjavajuću praksu. Bezbednosno-informativna agencija (BIA) preuzela je vodeću ulogu u borbi protiv organizovanog kriminala, zamagljujući razgraničenje između obaveštajnih i policijskih ovlašćenja. Jedna odredba u Zakonu o Bezbednosno-informativnoj agenciji omogućava obaveštajcima iz agencije BIA da primenjuju policijska ovlašćenja u svom radu, ali ostaje nejasno koja ovlašćenja mogu primeniti i pod kojim uslovima. Pored toga, policija nastoji da se oslanja na agenciju BIA u sprovođenju posebnih istražnih mera, što nije u skladu s najboljom evropskom praksom.[6] U procesu evropskih integracija, Srbija je posavetovana da revidira ulogu i praksu bezbednosnih službi u fazi krivične istrage, u skladu sa standardima o zadržavanju podataka i ljudskih prava.[7] Do sada je Srbija odgovarala samo predlažući analizu za izmene na operativnom nivou.[8] Međutim, takođe postoji potreba za unapređenjem zakonodavstva kako bi se razdvojili zadaci obaveštajnih službi i policije u borbi protiv organizovanog kriminala. To takođe iziskuje unapređenja zakona kako bi se preciznije uredila pozicija Kancelarije Saveta za nacionalnu bezbednost i zaštitu tajnih podataka, tela koje je zaduženo za primenu pomenute preporuke. Ovo telo uređuje samo jedan član Zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti i njegov rad nije predmet skupštinske kontrole.

Ono što takođe zabrinjava jeste činjenica da nisu sve posebne istražne mere uređene ili čak prepoznate u Zakonu. BIA pribegava tajnom pretresu prostorija, što je uređeno samo njenim internim - i tajnim, aktom. Time se znatno umanjuje odgovornost BIA (ona postupa po aktu koju je sama donela i stoga nije predmet bilo kakve spoljne kontrole) i produbljuje rizik od ozbiljnih povreda ljudskih prava. Zakonodavstvo obavezuje telekomunikacione operatere da organima obezbede neograničen pristup njihovoj opremi. To znači da bezbednosne službe i policija mogu same aktivirati postupak presretanja bez znanja operatera. Kao rezultat toga, ne postoji način da se objektivno proveri da li za svaki slučaj presretanja telekomunikacija postoji valjano sudsko ovlašćenje. Pored toga, organi mogu pristupiti zadržanim podacima bez slanja zvaničnog zahteva operaterima, što je najčešće slučaj u praksi. Stoga godišnji izveštaji o broju zahteva za pristup zadržanim informacijama koji se podnose Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti ne omogućuju efikasnu kontrolu.[9] Sudije nisu prošle kroz adekvatnu obuku iz primene posebnih istražnih mera. U praksi, to može dovesti do problematičnih slučajeva u kojima se osnovna prava nepotrebno krše - na primer, 2014. godine, jedan operater primio je 88 zahteva za pristup zadržanim podacima za sve brojeve u datoj oblasti jednog ili više primopredajnika u određenom periodu. Nije jasno da li su nadležne sudije bile svesne obima ličnih podataka kojima bi organi pristupili u tim slučajevima.[10] Spoljnu kontrolu takođe otežava potpuna netransparentnost primene posebnih istražnih mera, pri čemu bezbednosne službe pribegavaju pravnim dvosmislenostima kako bi javnosti uskratili čak i opšte statističke podatke.

Preporuke:

• Potrebno je usvojiti novi, sveobuhvatan zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti radi jasnog definisanja svih aspekata rada službi bezbednosti, njihovih nadležnosti i odnosa sa drugim institucijama. Osnove tog zakona treba da budu unete u novi Ustav;
• Potrebno je objediniti zakonodavstvo koje uređuje primenu posebnih istražnih mera kako bi se pojednostavili postupci davanja ovlašćenja i primene i sprečile situacije u kojima se te mere mogu primeniti bez sudskog odobrenja.