Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti privileguje finansiranje specijalizovanih usluga za učinioce nasilja naspram usluga za žrtve, dok Predlog izmena Zakona o zabrani diskriminacije izostavlja seksualno uznemiravanje kao diskriminišuće ponašanje, upozorava koalicija prEUgovor, uz napomenu da predložena rešenja nisu bila predmet javne rasprave.
Predlog izmena Zakona o zabrani diskriminacije i Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti predmet su rasprave na 12. sednici Narodne skupštine i 8. sednici skupštinskog Odbora za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova tokom ove sedmice. Koalicija prEUgovor apelovala je na poslanike da izmene neadekvatna predložena zakonska rešenja.
Kada je reč o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zabrani diskriminacije, prEUgovor ističe da nisu ujednačene definicije pojmova u ovom i predlogu Zakona o rodnoj ravnopravnosti, sa Krivičnim zakonikom ali i sa Zakonom o radu, kada je u pitanju seksualno odnosno polno uznemiravanje. Naime, član 5 Predloga zakona uređuje „uznemiravanje, ponižavajuće postupanje, polno i rodno uznemiravanje“, ali ne pominje i seksualno uznemiravanje.
Ukoliko Narodna Skupština usvoji izmene Zakona o zabrani diskriminacije na taj način što će izostaviti da definiše pojam seksualnog uznemiravanja tako da bude jasno da se odnosi na uznemiravanje u sferi polnog odnosno seksualnog života, Srbija će biti jedina država koja će imati krovni antidiskriminacioni zakon u kome se seksualno uznemiravanje neće smatrati oblikom diskriminišućeg ponašanja.
Iznenađujuće je da Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti (u članovima 58 i 77) daje prednost finansiranju specijalizovanih usluga za učinioce nasilja (iz člana 56) u odnosu na specijalizovane usluge za žrtve nasilja (predviđenih članom 55). Naime, prema predloženom rešenju, specijalizovana usluga za učinioce nasilja biće finansirana iz državnog budžeta i to od dana stupanja zakona na snagu, dok će Sigurne kuće i Krizni centri za žrtve seksualnog nasilja biti finansirani samo iz budžeta jedinica lokalnih samouprava, i to tek od 1. januara 2024. godine, od kada je predviđeno i finansiranje SOS telefona za žrtve nasilja.
Na ovaj način su specijalizovane usluge za žrtve nasilja stavljene u neravnopravan položaj u odnosu na specijalizovane usluge za lica koja su izvršila nasilje, što je u suprotnosti sa Ustavom Srbije i ratifikovanom Konvencijom Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, tzv. Istanbulskom konvencijom. Konvencija u st. 3 člana 16 izričito zahteva da „bezbednost, prava i podrška za žrtve nasilja treba da budu od primarnog značaja“. Iako Predlog zakona u čl. 56 sadrži identičnu odredbu kao i Konvencija, ta odredba je obesmišljena činjenicom omogućavanja privilegovanog načina finansiranja specijalizovanih usluga za učinioce nasilja u odnosu na specijalizovane usluge za žrtve.
Članice koalicije nisu u mogućnosti da ustanove na koji način je došlo do izmene ovog člana u odnosu na nacrt Zakona o rodnoj ravnopravnosti za koji je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog sprovelo javnu raspravu, imajući u vidu da je javna rasprava zaključena bez izmena predloženog člana.
Koalicija prEUgovor smatra da, ako je Vlada Republike Srbije odlučila da finansira specijalizovanu i veoma skupu uslugu za učinioce nasilja, koja nema garanciju za pozitivan ishod i bezbednost žrtava, onda je to morala da učini samo pod istim uslovima kao i za specijalizovane usluge za žrtve nasilja. U svetu gde postoje specijalizovane usluge za učinioce nasilja, te usluge uglavnom plaćaju sami učinioci, jer na taj način pokazuju stvarnu nameru da žele da promene svoje ponašanje, i da preuzmu odgovornost za učinjenu štetu.
Time što Vlada nije u usvojenom Predlogu zakona zadržala tekst člana 58, onako kako je bio naveden u Nacrtu zakona koji je prošao javnu raspravu, učinjena ne samo velika šteta, već i direktna diskriminacija žrtava u odnosu na učinioce nasilja kao korisnika usluga. Nacrt je predviđao podelu odgovornosti i finansiranja između republičkog, pokrajinskog i budžeta lokalnih samouprava, što je jedino moguće za regionalne usluge, i uvažavao činjenicu da siromašne lokalne samouprave koje se finansiraju iz namenskih transfera nisu u mogućnosti da finansiraju specijalizovane usluge za žrtve nasilja.
Koalicija apeluje da se tokom skupštinske rasprave o oba predloga zakona isprave navedeni propusti. Potrebno je izričito navesti seksualno uznemiravanje kao diskriminišuće ponašanje u Zakonu o zabrani diskriminacije, te obezbediti finansiranje specijalizovanih usluga za žrtve nasilja iz budžeta Republike Srbije, budžeta autonomne pokrajine i budžeta jedinica lokalne samouprave.