U novom predlogu praktične politike članice prEUgovora Autonomni ženski centar, ASTRA i Grupa 484 nude pregled ključnih obaveza Republike Srbije u oblasti zaštite ljudskih prava i prava žena koje se odnose na seksualno i reproduktivno zdravlje i prava.
Dat je sažet prikaz zakonske i strateške regulative, a potom i prikaz stanja u oblasti zdravstvene zaštite i formalnog obrazovnog sistema, uključujući i informacije o dve specifične ciljne grupe - žene u statusu migrantkinja i azilantkinja i žene žrtve trgovine ljudima, te zaključci i preporuke za unapređenje. Trebalo bi da navedene preporuke budu usmerenja za delovanje države, posebno u dve oblasti - zdravlje i obrazovanje, koje su u fokusu ove analize.
Sumirani svi nalazi ove analize mogli bi da vode opštem zaključku da domaća strateška dokumenta, iako prate međunarodne standarde, nemaju odgovarajuću političku podršku za primenu i promenu stanja. Politika u ovoj oblasti jeste nedvosmisleno pronatalna i nije osetljiva na specifične potrebe i prava žena - naročito ne onih žena iz (višestruko) marginalizovanih društvenih grupa - ali ni na potrebe i prava mladih.
Imajući u vidu da bez prikupljanja odgovarajućih i rodno razvrstanih podataka u oblasti seksualnog i reproduktivnog zdravlja i prava, odnosno u vezi sa primenom mera i aktivnosti iz Programa, kao i bez njihove obrade i javno dostupnih izveštaja, nije moguće zaključivati o stanju u ovoj oblasti, nužno je uspostaviti odgovarajući mehanizam administrativnog evidentiranja. To bi (bar delimično) sprečilo širenje neproverenih podataka i njihovu (zlo)upotrebu u kampanjama za ograničavanje seksualnih i reproduktivnih prava žena, trend koji je prisutan u Evropi, u susedstvu, kao i u Srbiji, a koji je suprotan međunarodnim standardima ljudskih prava žena.
Na osnovu pregledanih planova i programa nastave i učenja u osnovnim i srednjim školama (formalnog sistema) ne bi se moglo zaključiti da se radi o sistemskom i sveobuhvatnom pristupu u obrazovanju o seksualnim i reproduktivnim pravima i zdravlju dece i mladih u Srbiji, iako je to obaveza države u odnosu na potvrđena međunarodna dokumenta koja postavljaju standard, kao i domaćih zakona i dokumenata javnih politika. Određene teme i sadržaji su prisutni u pojedinim opšteobrazovnim predmetima, često izbornim, bez dovoljne horizontalne i vertikalne povezanosti.
Nastavni i vannastavni sadržaji u formalnom obrazovnom sistemu na svim nivoima morali bi biti naučno tačni, zasnovani na dokazima, uzrastu primereni, oblikovani tako da poštuju ljudska prava (uključujući pravo na izbor, privatnost i poverljivost), kao i vrednosti (kao što su ravnopravnost, poštovanje, autonomija, kritičko mišljenje, lična i socijalna odgovornost, lični razvoj i zdrav odnos prema sebi i drugima). Neophodno je da sadržaji budu specifični u odnosu na potrebe učenika i učenica iz marginalizovanih društvenih grupa, uključujući decu i mlade koji su u većem riziku od napuštanja obrazovanja. Državna obrazovna politika, sinhronizovano sa politikama u drugim oblastima, trebalo bi da odgovori i na potrebe dece i mladih koja su izvan redovnog obrazovnog sistema, odnosno koja ne pohađaju školu.
O ovim programima i sadržajima decu bi morali da informišu i obučavaju odgovarajuće edukovani nastavnici, stručni saradnici i vaspitači, ali bi mogli da uključe i druge relevantne aktere, poput stručnjakinja/stručnjaka iz zajednice, roditelja i učenica/učenika (kroz vršnjačke obuke). To podra-zumeva i mogućnost kontinuiranog stručnog obrazovanja školskog osoblja, obaveznu dodatnu i aktuelnu obuku zaposlenih koji su uključeni u realizaciju ovih sadržaja, izradu priručnika za edukatore (uključujući metodska uputstva za interaktivne i participativne oblike rada), saradnike i vaspitače, kao i izradu odgovarajućeg edukativnog materijala za učenike/učenice, tako da se izbegnu svi nedostaci sadašnje prakse.
Ne manje važno, potrebno je obezbediti odgovarajuća finansijska sredstva za sprovođenje programa i sadržaja u vezi sa seksualnim i reproduktivnim pravima i zdravljem u obrazovnom sistemu, način za praćenje njihove primene i efekata, kao i redovno izveštavanje u odnosu na jasno uspostavljene pokazatelje (kvantitativne i kvalitativne), uz istraživanja stanja u oblasti koja bi ukazivala na promene i pravce daljeg sistemskog rada.
Pretpostavljene/formalno identifikovane žrtve trgovine ljudima treba da budu obavezno zdrav-stveno osigurane. Potvrda specijalizovanih (akreditovanih) pružaoca usluga bi trebala da ima isti tretman kao i potvrda Službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima u slučajevima u kojima korisnice/i ne žele da se prepoznaju u sistemu javnih usluga. Svim žrtvama trgovine ljudima treba omogućiti pristup zdravstvenoj zaštiti, uključujući pristup zaštiti reproduktivnog i seksualnog zdravlja. Takođe je potrebno raditi na edukaciji zdravstvenih radnica/ka i njihovoj senzibilisanosti u slučajevima trgovine ljudima.
Kada je reč o ženama u statusu izbeglih lica, migrantkinjama i tražiteljkama azila, a uzimajući u obzir međunarodni pravni okvir, poželjno je razmotriti načine na koje bi pitanje seksualnog i reproduktivnog zdravlja trebalo učiniti zastupljenijim u aktivnostima koje se sprovode radi pružanja zaštite ženama iz ovih grupa, uz puno uvažavanje kulturoloških i socioloških specifičnosti, kao i karakteristika migracijskog toka koji se odvija u Republici Srbiji.
Dodatno, poželjno je da se kao deo redovne prakse prilikom izveštavanja nadležnih organa o ostvarivanju prava i zaštiti različitih kategorija migranata uvrsti i pitanje seksualnog i repro-duktivnog zdravlja. Uzimajući u obzir da se organizacije civilnog društva neretko pojavljuju kao pružaoci psiho-socijalnih aktivnosti u centrima koje su usmerene ka ženama i devojčicama, u izveštaje nadležnih državnih organa trebalo bi uključiti i informacije o rezultatima aktivnosti koje su sprovele te organizacije.