Višestruka ubistva u Beogradu i Mladenovcu početkom maja duboko su pogodila srpsko društvo. Ovi tragični događaji i odgovor nadležnih institucija na njih otkrili su niz sistemskih problema, među kojima su mnogo oružja među građanima Srbije bez adekvatne kontrole, kašnjenje s izmenama propisa i edukativnom kampanjom o zloupotrebi vatrenog oružja, zakonska neuređenost pitanja maloletnika u streljanama, kršenje pravila istrage i zaštite podataka o ličnosti. Više o njima čitajte u našoj novoj brzoj reakciji.
U Srbiji su se početkom maja 2023. dogodila dva masovna (višestruka) ubistva, koja su uznemirila javnost, kako je saopšteno i u izveštaju Vlade Srbije pred Narodnom skupštinom. Prvi događaj dogodio se 3. maja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikarˮ u Beograda, kada je trinaestogodišnji učenik ubio deset osoba (devet učenika i službenika obezbeđenja) i ranio šest osoba (pet učenika i nastavnicu). Drugi događaj odigrao se u večernjim satima 4. maja u okolini Mladenovca, tj. u selima Dubona i Malo Orašje, kada je dvadesetogodišnji meštanin ubio osmoro, a ranio četrnaestoro ljudi.
Pored toga što su izvršena u kratkom roku i što su šteta i broj žrtava u ovim događajima veliki, zajedničko im je to što su počinjeni vatrenim oružjem. Prvi je učinjen oružjem koje je bilo u legalnom posedu oca učenika koji je izvršio ubistva, zbog čega su njegovi roditelji uhapšeni. Drugi događaj je izvršen ilegalnim oružjem, automatskom puškom koju, prema važećem Zakonu o oružju i municiji, ne može registrovati fizičko lice. Policija je tokom istrage kod osumnjičenog, članova njegove porodice i rođaka pronašla veću količinu oružja i municije, koje je zaplenila, a otac, deda i ujak osumnjičenog takođe su uhapšeni.
Povodom ovih događaja predsednik i Vlada Srbije brzo su reagovali i najavili uvođenje niza mera, čiji je karakter problematičan, a efikasnost upitna. Predsednik je u svom obraćanju pomenuo smrtnu kaznu, čije uvođenje nije u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, koju je ratifikovala i Srbija. To je navodno odbila premijerka i o tome više nije bilo reči. Potom, najavljeno je smanjenje starosne granice za krivičnu odgovornost maloletnika sa 14 na 12 godina. Međutim, umesto prevencije i odvraćanja od vršenja nasilja, ovom merom bi maloletnički kriminalitet i recidivizam bili povećani, o čemu svedoče iskustva drugih zemalja. Na isti način, pitanje je da li će strože kazne za dela u vezi sa oružjem zaista smanjiti njihovo korišćenje u aktima nasilja. Takođe, postavljeni su policajci u svakoj školi i najavljene vanredne kontrole oružja koje je u posedu građana, što je opteretilo policijsku organizaciju i najavilo dalju represiju nad građanima. Pored problema u vezi sa najavljenim merama, način na koji se komunikacija sa javnošću odvijala dodatno je uznemirio građane, jer su tokom nje otkriveni detalji iz istrage. Ona je, takođe, podsticala senzacionalističko izveštavanje pojedinih medija.
Svoje nezadovoljstvo odgovorom vlasti na višestruka ubistva, postupanjem i radom državnih organa koji je prethodio, kao i permanentnim nasiljem u medijima, građani su ispoljili protestujući na ulicama Beograda, a potom i širom Srbije. Zahtevi protestanata uglavnom se odnose na regulisanje elektronskih i štampanih medija, odgovornost zvaničnika i ukidanje rijaliti programa, u kojima se emituje nasilje. Ove proteste je podržala šira javnost, uključujući u to i studente i akademsku zajednicu, umetnike, organizacije civilnog društva, advokate i političke organizacije. Najavljeni set mera je uglavnom represivnog karaktera i ne doprinosi unapređenju bezbednosti građana, a postoji mogućnost da se, umesto efikasnog odgovora na problem, prošire ovlašćenja i uloga policije i obaveštajnih službi radi jačanja autoritarne moći vlasti. Na kraju, nema dokaza da će se merama koje su preduzete zaista smanjiti broj vatrenog oružja među građanima i, što je još važnije, posledice do kojih ono može dovesti.
Naime, velika količina oružja, koja se nalazi u posedu građana Srbije i u regionu, deo je nasleđa ratova iz 1990-ih i razvoja organizovanog kriminala u regionu u poslednjih tridesetak godina. Prisustvo i legalnog - registrovanog i nelegalnog - neregistrovanog oružja uočeno je kao problem i u Srbiji i u regionu (državama bivše Jugoslavije i na Zapadnom Balkanu). Posledice posedovanja oružja jesu njegova upotreba u organizovanom kriminalu, nasilju u porodici, kao i u drugom interpersonalnom nasilju. Iako su postojale javne politike koje su potvrđivale da se radi na rešavanju ovog problema, dovode se u pitanje njihova efikasnost i primena zakona. Ovaj tekst se bavi upravo reakcijom države na problem sa oružjem, merama koje su donete i komunikacijom sa javnošću u ovim kriznim situacijama.
