U novoj brzoj reakciji pokušavamo da odgovorimo na najčešća pitanja u vezi sa nestankom dece u Srbiji i na osnovu uporedne analize dajemo preporuke Timu za uvođenje „Amber alertaˮ u Republici Srbiji radi osmišljavanja sistema ranog uzbunjivanja u slučajevima nestanka deteta.
Kada se u medijima i na društvenim mrežama u Srbiji pojavi vest o tome da je dete nestalo, gotovo se bez izuzetka pokreće i talas uznemirenosti i pretpostavki, kao i potrebe da se imenuju krivci i uzroci. Deo javnosti, uz svesrdnu podršku pojedinih medija, podleže panici. Pojavljuju se podsećanja na tragično okončane slučajeve nestanka devojčica iz protekle decenije, a učestali su i
pozivi da se sprovode mere efikasne potrage, pooštre nadzor i kontrola kako bi se rešio aktuelni slučaj.
Problem nestanaka dece duboko uznemirava celokupno društvo, a sagledavanje uzroka, posledica i međusobne povezanosti različitih okolnosti koje dovode do nestanka dodatno otežava i nepostojanje zvanične statistike. Nedostatak podataka ostavlja prostor za licitiranje, iznošenje preuveličanih brojki i procena, koje građanima unose dodatnu paniku i nemir.
Ko su deca koja nestaju u Srbiji? Koliko ih ima i zašto nestaju? Kakvi su ishodi ovih slučajeva? Ko i kako reaguje kada se prijavi nestanak? Može li reakcija institucija biti efikasnija? Da li nam je potreban sistem ranog uzbunjivanja u slučaju nestanka deteta u Srbiji? Da li postoje uslovi i podrška da se takav sistem uvede? Koje su osnovne karakteristike sistema ranog uzbunjivanja iz uporedne perspektive? Da li su uspeh sistema ranog uzbunjivanja u slučaju nestalog deteta i pojačan sistem biometrijskog nadzora nad javnim površinama uzajamno uslovljeni?
To su najčešća pitanja u vezi sa nestankom dece u Srbiji, na koje pokušavamo da odgovorimo u ovom dokumentu. Takođe, pokušaćemo da prikažemo i nalaze i preporuke za dalje postupanje kada je reč o osmišljavanju sistema ranog uzbunjivanja u slučajevima nestanka deteta.
